Donosimo vam nastavak reportaže Po gimnazijalski: Adio, Prokuplje! Bonđorno, Italija!
Čije je more?
– MOJE JE MORE!
Čija je barka?
– MOJA JE BARKA!
Da, tim rečima, okej, skoro tim rečima nam je počeo drugi dan u Italiji. Tog jutra u Lidu, sunce je grejalo. Ustali smo poprilično rano. Po sinoćnjem dogovoru, da bi ranom zorom otišli na plažu. Tu smo se slikali i skupljali školjke. Osetili smo na usnama ukus soli sa Jadranskog mora i mogli smo mirno otići u dalji obilazak Italije, obećavajući Lidu da ćemo se videti za koji dan. I tako smo posle doručka i ponovnog ubacivanja kofera u autobus, otišli za Veronu. Dan je bio topao i već je počela vrućina u autobusu. Sledila je duga vožnja do Verone. Mi smo usput pevali, hladili se kako je ko umeo i jedva čekali da izađemo iz autobusa. Povremeno se, zbog gužve na autoputu, čuo naš drug Sekula i njegovo zapomaganje „Lele, ka’ će stignemo?”. I dok smo se mi tako valjali od smeha zbog Sekulinog zapomaganja, već smo ušli u Veronu. Autobus je stao na predviđenom stajalištu, a mi smo izjurili na još veću vrućinu. Razredne su nas okupile i krenuli smo u obilazak.
Velike zidine su se prostirale sa obe strane ulice na kojima su stajale ploče sa uklesanim imenima vojnika i zahvlanost za njihovu požrtvovanost i doprinos gradu. Imena kraljeva i značajnih porodica grada Verone takođe nisu izostala. Stali smo ispred Arene. U njoj se spremao koncert. Pored toga što je nekada služila za gladijatorske borbe, takođe je otkriveno da je akustična, tako da samo veliki i cenjeni umetnici današnjice imaju čast da drže koncerte tu.
Išli smo nekim sporim uličicama, opasanim visokim kućama poznatih italijanskih porodica, gledali njihova velelepna zdanja i žurili da stignemo do mesta gde je zbog ljubavi (ili lude zaljubljenosti) jedan čovek bio spreman na odricanje od ovozemaljskog života. Na mestu gde je jedna devojka čekala i čeznula svake večeri. Kada sam ugledala balkon setila sam se prve godine i časova srpskog jezika. Niko od nas, pa ni profesorka, nije bio u pravu. Šta mi znamo šta je ljubav, a šta zaljubljenost? Kad danas ne verujemo ni u šta. A oni su verovali. U čuda. Verovali da je moguće otrovati se i preživeti. Njima nisu trebala kola, niti nakit, a nama treba danas i više od toga. Krivo mi je samo što nisam balkon videla noću. Jer ja verujem. Verujem da je priča stvarna i verujem u njih. Da, zasigurno tvrdim da se Romeo i Julija kriju u svakom od nas. I kada volimo i kada smo samo zaljubljeni. Još tvrdim i to da se sastaju i dalje u tom dvorištu. On ispod balkona, ona na balkonu onako obasjani mesečinom, ali drugačiji. Pobedili su svet.
Sada im jedino sunčevi zraci mogu upropastiti sastanak. Drugarica me vuče i ja bacam poslednji pogled na balkon. Da, nije to ni ljubav ni luda zaljubljenost. To su jednostavno Romeo i Julija.
Grupa se već udaljava i nas dve dotrčavamo do njih. Vodič nam daje nešto slobodnog vremena, a drugarice i ja idemo da obilazimo prodavnice. Neke isprobavaju stvari, mi druge im dodajemo i ubeđujemo ih da im lepo stoji, ali one se nećkaju. Požurujemo ih, jer je razredna rekla da ne kasnimo. Ali, zakasnile smo. I razredna je bila malo ljuta zbog toga. S obećanjem koje smo dali da nećemo više da kasnimo, ulazimo u autobus i vozimo se do našeg sledećeg odredišta – Montecatini Terme. Stigli smo pridveče, onda kada je sunce bacalo poslednje zrake tog dana na nas, mi smo istovarali stvari. Dobivši ključeve od soba, neki su, primetivši da hotel ima bazen odmah otišli na plivanje, ali su se pokajali, jer je voda bila prljava, a i baš hladna. Sledila je večera i žurka u holu hotela. Pošto smo se okupali i presvukli u pidžame, okupili smo se u jednoj sobi i svi se, kao sardine poređali na spojenim krevetima i slušali muziku, smejali se i uživali u zajedničkoj tišini, onako zbijeni i opijeni Italijom. Neki su tonuli u san, a neki smo, na prstima izlazili iz sobe i pospani, odlazili našim sobama, uvlačili se ispod pokrivača i brzo tonuli u san.
Nastaviće se…
Autorka: Viktorija Marković
