Nakon prve dve putopisne reportaže o Italiji iz ugla jedne gimnazijalke, dolazi i treći deo, o Firenci.
Ustali smo rano. Morali smo da doručkujemo brzo i da krenemo u obilazak Firence. To je po nekima najlepši grad Italije. Autobus se zaustavio pored reke Arno na kojoj je nekolicina ljudi veslalo u svojim kanuima, a neki odmarali pored nje. Mi smo se zaputili u samo središte grada. Tu nas je čekao lokalni vodič.
Oko nas su se menjali stilovi. Od gotike do renesanse. Kapela porodice Mediči, inače porodice koja je osnovala i podigla Firencu, bila je jedna od pozamašnih građevina. Tu su se sahranjivali, pored članova porodice i svi znameniti ljudi ne samo Firence nego i Italije. Osim jednog, velikog pisca čije je zagrobno mesto u kapeli prazno. Velika statua Dantea Aligeria stoji ispred kapele Mediči. Kao da čeka da uđe unutra. Ili stoji ispred iz prkosa tim ljudima iz Firence koji su ga proterali.
Smenjivali su se mali i veliki trgovi, od koga je značajan bio trg Sinjorija, velike i male statue ljudi koji su obeležili vekove iza nas. Tu su bili i mostovi, oni veliki i stari, i umetnici, moj najdraži, Mikelanđelo. Obišli smo Ðotov zvonik i Krstionicu. Imali smo nekoliko sati slobodno da obiđemo grad i da se slikamo.
Bilo je jako vruće, a nekolicina nas je otišla da proba tradicionalnu italijansku picu. Neko je uzeo sa ljutim kobasicama, neko sa dosta sira, neko sa puno paradajza, ali smo se svi dobro najeli gledajući u masu nepoznatih ljudi i uživajući u nebu iznad nas. Posle jela otišli smo u obilazak pijace. Neki su kupovali torbe, neki novčanike za roditelje, priveske i razglednice. Takođe, pomazili smo i zlatnog vepra koji je simbol grada. Veruje se da će onaj ko ga pomazi opet u Italiju i Firencu. Mi smo sa tim verovanjem napustili grad. Pored reke Arno nas je čekao autobus. Neki su i dalje veslali, a mi smo morali nazad u Montekatini. Firenca se nalazi u Toskani. A ona kao da je ostala u nekom prošlom vremenu. Izgledala je čarobno kada smo se vraćali.
Imala sam utisak kao da putujem kroz vreme, dok su oko mene na toskanskim brdima ležale kao dvorci, žute, crvene i narandžaste kuće. Videli su se i vinogradi, sada već obrani, i još zelena drveća. Te večeri sam za večeru jela najlepše makarone. Bile su u obliku leptira ili otvorene školjke, zavisi ko je kako video. Bile su pune mleka, sa dosta sira i nekim njihovim sosom koji me je oduševio. Posle večere otišli smo u obilazak ove poznate vazdušne banje u Toskani. Sedeli smo na trgu. Neki moji drugovi igrali su fudbal sa malim dečacima koji žive u Montekatiniju, a shvatili smo da se u gradu nalazi i dosta dece iz drugih gradova Srbije kao i deca iz susednih država. Pošto je zahladnelo, odlučili smo da se posle nekoliko sati vratimo u hotel.
Te noći mi se u snu stalno vrtela ista slika:
Zvone zvona u Firenci, a ja vidim, na najstarijem mostu, stoji i maše mi Mikelanđelo.
Pročitajte prvi deo reportaže Po gimnazijalski: Adio, Prokuplje! Bonđorno, Italija! kao i drugi deo Čije je more?
Autorka: Viktorija Marković
