Kad sa 23 dobiješ dete, a sa 24 dijagnozu autoimune, degenerativne, onesposobljavajuće i neizlečive bolesti… šta uopšte možeš da misliš o životu, o pravdi, o Božjim planovima za tebe?
Prvo – sa toliko malo godina, zapravo i ne znaš da misliš. Danas to shvatam vrlo jasno.
Tek što si zakoračila u život, tek počela da gradiš svoju tvrđavu. Postala si majka, zagledana u to malo pile koje je tek progledalo. A već ti je budućnost – i tvoja i njegova – obavijena neizvesnošću.
I šta, kao mlada žena, odlučiš da uradiš?
Eureka! Ignorisaćemo stvarnost. Dijagnozu ćemo staviti u fioku. Izgledam zdravo – ponašaću se u skladu s tim. Bravo, lutko. Eee…
Dani i godine su prolazili. Pile je raslo. Mama je gurala – neprospavane noći, dečje bolesti, kortikoterapije, razvod, posao… Radila, radila. Živela kao da bolesti nema.
Pile je stiglo do srednje škole. Mama je već bila usporenija, ali i dalje – radila, radila, sve držeći pod kontrolom, po svaku cenu.
A onda je došao dan kada više nije mogla da se pravi da je sve u redu.
Sebe je morala da pogleda u oči i prizna: svo to guranje pod tepih, svi ti preskočeni lekovi, neodrađene vežbe, “nemanje vremena” za sebe… sve je to stiglo na naplatu.
Došla je do štapa.
Na sreću, ne prosjačkog. Iako se često tako osećala — kao prosjak koji moli i nebo i ljude za lek, za pažnju, za razumevanje. Za pomoć da opet bude ona pokretna, nasmejana devojka.
Ali odgovora nije bilo.
Došla je i do štake. I do invalidske penzije — pre četrdesete.
I nije da nisam htela da se borim. Samo moja duša zna kako sam sve to preživela. Nisam više bila ona koja može sve da drži pod kontrolom. I baš tada… nešto se u meni prelomilo.
Valjda se to zove – prihvatanje realnosti.
Uz mnogo muke, došla sam do ogledala. Pogledala se. I održala sebi lekciju.
Ova ja — danas starija, i smem reći pametnija — obratila se onoj devojci sa početka.
“Nije Bog imao lošu nameru. Sačuvao te je. Usporio te je – da se ne bi desilo nešto mnogo gore. Ali, nije kraj.
Pile je završilo školu. Daće Bog, i fakultet će.
A ti? Šta ćeš ti?
Šta ćeš kad se tvoj sin oženi, kad dobije svoju decu?
Kad mu zatrebaš da subotom pričuvaš unučiće dok su on i žena u izlasku?
Hoćeš li sedeti sama, u četiri zida, jecati u jastuk i ponavljati ‘zašto baš meni’?
E, pa nećeš!”
To moje samootrežnjenje je pokrenulo novu borbu.
Borbena ja je pokušavala da ispliva i ranije, ali nedovoljno. Sad je to – prava borba.
Zato i pišem ove redove.
Kuckam po tastaturi dugim noktima u neon letnjoj boji. Redovno idem na elektrostimulaciju mišića. Čekam termin kod frizerke. Radim vežbe. Našla sam lek koji mi je stabilizovao hod i ravnotežu. Hranim se zdravo i lagano mršavim.
Prvi put – istinski se posvećujem sebi. Jer samo tada mogu biti dobra i svom piletu. I drugima.
Bolest je tu. Ne bežim nikuda. Ali uz osmehe koje vidim – i na svom licu i na njegovom – sve je lakše.
I šta ako je prošlo više od 40 godina otkako je tata na železničkoj stanici dobio vest da sam se rodila?
Moj život može da počne i sada.
Reči koje hodaju (I.M.)
