Možete li zamisliti, kako u letnjoj noći, obesna družina prokupačkih, varoških đilkoša, malo pripitih, a dangubnih do zla boga ide nasipom od Plehane kuće, podvriskujući i pocupkujući, uzgredno lajući na kučiće po avlijama, koji se oglašavaju ovoj ,,mokroj,, družini, ispred koje ide kao Isus Germa sa teretom od 120 kila.
E, ja mogu, i mogu da zamislim isto tako obesnog, nakićenog, pripitog Germu pod teretom.
Njemu taj put nije ni težak, ne oseća ga bogzna koliko, a i lakše mu nego da nadniči za kilo brašna u Donjoj Konjuši.
Izabrao je život lole, boema, bekrije…
Bez sumnje podvig je za respekt, jer da nije tako, niti bi se on hvalio, niti bi mu unuk Nebojša spomenik podigao i ispunio želju svom dedi, da bude ubeležen njegov podvig i postavljen kod Suve češme – tako je deda zvao.
Podvig koji je za respekt zaista bio, jer zamislite da deset kilometara nosi tovar od 120 kg, pretpostavljam pšenice, u dve vreće i vezanih za ramena i ledja.
Nositi to prašnjavim nasipom u letnjoj, zvezdanoj noći, bravo za Germu.
Marinković Konstadin – Germa je rođen u porodici Rumunskih cigana, koritara, koji su živeli pored Toplice, i čim je stasao put ga je niz Toplicu odveo.
Bio je pevač, rvač, nosač, pelivan i ko zna šta jos, radio je po varoškim kafanama, tu je i živeo, a i ne sumnjam da je po njegovim merilima, imao dobar život.
Pokušao sam da se malo raspitam po Donjoj Konjuši, ali ga se niko ne seća, ni njega, niti njegovog unuka Nebojše, za koga kažu da je po inostranstvu, verovatno da nisu ni živeli u selu jer te familije sada nema.
Kada za njih nezna moj drug Mode trgovac, vitez kariranih stolnjaka, interesantan, pametan, elokventan iintiligentan čovek, znači tu živeo nije, bar ne da ostavi trag u selu.
Ukoliko njegov unuk Nebojša slučajno ovo negde pročita, mogao bi da ispriča o svom dedi, da se zna i pamti neko drugo vreme kada je pod nebeskom kapom bilo i ovakvih ljudi.
(Autor: Zvonko Prelić)
Da se sećamo jadnoga Germe koji je od Prokuplja do Suve Česme nosao 120 kila nečega, bez ikakve svrhe i potrebe? Onda valjda treba da se sećamo i pijane bratije koja je par harmonikaša skinula do gole kože, da ih voze od Džigolja do Prokuplja na haubi, a ovi da sviraju. Što bolja svirka, to sporija, udobnija i sigurnija vožnja. Bilo je takvih i sličnih gluposti u Prokuplju svake godine, ali ništa više ili manje nego u drugim gradovima. Djilkoša i žrtava dovoljno svuda. A nasuprot ovakvim idiotarijama, toliko je znamenitih Prokupčana zaboravljeno. Mogao bi autor ovog teksta malo da o njima piše. Ako ih veo zaborava nije toliko prekrio da se više ni bledi tragovi njihovi ne mogu naći.
Prelepa priča, vraća me u detinjstvo. Modetova prodavnica sa desne strane puta kad se predje pruga. Naravno idući od Prekadina!
Sjajna priča,Sve treba zapisati,jer pamti se samo ono što je zapisano…Mode trgovca se sećam upoznao sam tog dobrog i tihog čoveka iznad svega jednostavnog dobrog čoveka i visprenog trgovca starog kova,sada vec davnih 90-tih godina.Postojao je takav starog kova trgovac i u D.Konjuši čuveni Kuštrimović,imena mu se ovog trena ne mogu na žalost da setim…