Prokupčanka Milena Ivanović, jedna od retkih koje se sećaju i podsećaju druge na neke stare vrednosti našeg grada, ponovo je oduševila svojom pričom o Hisaru. Ovog puta podsetila je Prokupčane na jednog velikog čoveka, arhitektu Milorada Jevtića.
Milorad je odrastao u Prokuplju, pohađao je isti razred i odeljenje sa Bokijem Miloševićem i jednostavno pripada generaciji ljudi koji su zadužili naš grad, kaže Milena. Svoje misli ona je podelila na Fejsbuku, a mi vam prenosimo taj zapis.
Davne 1961, nakon perioda obnove i izgradnje SFR Jugoslavije, podnožje Hisara, inače omiljeno šetalište Prokupčana, dobilo je današnji, prepoznatljiv izgled. Svakako da su borbe NOB-a i pobeda u II svetskom ratu, inspirisale mnoge majstore da svojim delima obeleže gradske trgove, međutim u to vreme, samo su se oni dovoljno odvažni suprostavili mimikriji i svoju zamisao realizovali na sebi svojstven način.
Ne poznajem grad, koji svojim sugrađanima nudi bolje mesto za večni počinak. Ne poznajem mesto, koje odiše većnom monumentalnošću od ovog.
Ako bilo ko dovodi u pitanje Lorensa Darela i genius loci, onda je ovo pravo mesto da se to i dokaže. O čemu se zapravo radi?
Vreme giganata, predimenzionisanih monumentalnih dela koja na slikovit, ali takođe i na sasvim logičan način predstavljaju staradnje i slavu boraca NOB-a, prikazujući ih sa bombama u rukama, u borbenom položaju, i petokrakama na čelima… Prkosio je jedan čovek u običnoj varošici. Jedan smeo čovek, ne sluteći da će ovim delom objediniti istoriju ovog grada, i to na Hisaru.
To jeste bila pobeda! Neslućenih razmera, ako mene pitate.
Odmah tu, nadomak Latinske crkve, a u neposrednoj blizini pravoslavne bogomolje u kojoj počivaju mošti Svetog Prokopija, stoji gordo, monumentala ploča. Ona je čista, lišena svih ukrasa, okrenuta ka padini Borovnjaka, toliko prkosna, da stoji nadomak dve bogomolje, a ne suprodstavlja se! Ona ih objedinjuje! Tu počivaju borci NOB-a. Tu je njihova kosturnica!
Prokupčani su ostali dosledni prilikom biranja mesta za svoje počivše. Nakon Herkulovog hrama, crkava iz IX i XIV veka, srednjkevekovne tvrđave Jug Bogdana i zadužbine Alekse Savića, Hisar nalazi mesto i za borce narodnooslobodilačke borbe.
Nakon ovoga, Hisar nije bilo koje brdo u valovitoj južnoj Srbiji! Hisar je jednostavno nedostižan i neosvojiv, opasan rekom koja teče uzvodno! Hisar prkosi prirodnim, kulturalnim, verskim i moralnim dilemama koje pogađaju ovu zemlju!
Ovde je nebo moje, ovde je ljubljena Toplica.
I zato ako ikada ponovo dođete u ovaj grad, ostavite još jedno delo, pa neka bude onako, kako bi Vi rekli “projektovano na licu mesta”.
Autoru kosturnice,
gospodinu Miloradu Jevtiću
Zahvalna,
Prokupčanka
treba procitati knjigu Tajna bele grlice…nesto lepo sto nismo znali o Hisaru nesto izmedju stvarnosti i legende…
Odlična priča!
Kako je lepo bilo! A sada polomljena ploca, sve se osusilo, nigde jednog cveta nema. Hvala Bogu pa drvece nisu posekli! Trebalo bi malo vise paznje posvetiti Hisaru! Generacije i generacije su uzivale i uzivaju na ovom mestu. Nadam se da ce se nesto promeniti.
Jevtić H. Milorad
(Bresnica kod Bosiljgrada, 1932)
Osnovnu školu završio u selu Gornja Konjuša kod Prokuplja, a gimnaziju u Prokuplju. Diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu 1957. godine. Pedesetih godina prošlog veka uz redovne studije spadao u red vrhunskih šahista SFRJ.
Kao arhitekt radio je u Urbanističkom zavodu Beograda 1959-60, u Projektantskom birou u Prokuplju 1960-62, na Arhitektonsko-gradjevinskom fakultetu u Nišu kao nastavnik 1962-64, u Projektnom sektoru Ministarstva javnih radova Libije u Tripoliju 1964-70, kao i u Ineks-Intereksportu u Sektoru za inženjering 1970-97.
Po povratku u zemlju vodio je, kao glavni menadžer, inostrane poslove u Ineks-inženjeringu (uz aktivno vladanje engleskim, arapskim, italijanskim i ruskim, a pasivno francuskim i nemačkim jezikom). Povremeno je radio i na uredjenju Ineksovih objekata u zemlji kao i na praćenju domaćih investicionih poslova tog preduzeća. U tom smislu uradio je idejne skice za hotel Holiday-inn na Aerodromu Beograd 1977. U retkim učestvovanjima na konkursima podelio drugu nagradu za Letnju pozornicu u Košutnjaku (1975).
Uz redovan profesionalni rad bavio se aktivno publicistikom pri čemu se ističe višedecenijska (od 1974) saradnja u NIN-u u svojstvu stalnog kritičara za arhitekturu ( i karikaturu). Objavio je na stotine tekstova u raznim glasilima, medju kojima treba posebno navesti ARHITEKTURA URBANIZAM (bio i član redakcije 1975-78), IT NOVINE – dodatak Pogled, FORUM, DaNS Novi Sad, ARHITEKTURA, seriju TAJNE PROSTORA RTS-a (1995-2004. u rubrici IZ MOG UGLA)…
Akvarel i karikatura su oblasti u kojima je postigao zapažene uspehe (drugo mesto na talmičenju u brzom slikanju u organizaciji Ambasade Španije i Skupštine Beograda 1957) i u karikaturi, posebno, dve Nagrade PJER 1990. i 2013.
Član je ULUPUDS-a od 1976. i FEKO-SRBIJA kao udruženja evropskih asocijacija karikaturista. Član je PANU (Pasuljska akademija novinara i umetnika).
Dobitnik je Nagrade za zivotno delo ULUPUDS-a 2008
NAJLEPŠE HVALA ZA OVOLIKO LEPIH REČI POSEBNO MILENI I STEFANU. kAD SE POMINJU NAGRADE SVAKAKO TREBA DODATI ONU NAJVAŽNIJU: VELIKU NAGRADU ARHITEKTURE ZA ŽIVOTNO DELO UDRUŽENJA ARHITEKATA SRBIJE ZA 2017. KAO NAJZNAČAJNIJE PRIZNANJE DODELJENO JEDNOM GODIŠNJE JEDNOM ČLANU UDRUŽENJA.