Sećate li se Sokolane?

Sećate li se Sokolane? Nekada smo tu imali fizičko. Zimi. Po kiši. Izjutra, za vreme prvih časova… Preskakali smo bare, nanose snega, lišće i maglu, da dođemo do sale. Unutra nije bilo bog zna šta.. Ujutru je bila hladna, negde oko podneva zagušljiva, nekada zaista nepodnošljiva…

Kada sam dolazila prošlog petka, iz autobusa sam bacila pogled na nju. Prisetila sam se, onako, kroz neki setni osmeh, da smo tu igrali ili nismo igrali odbojku, radili vežbe ili ih, narano, nismo radili. Uglavnom sedeli na onom zidu i pričali o svemu. Ili nismo pričali. Tek smo propričali pred kraj časa. Možda zapravo nikada nismo ni pričali, već smo samo rečima udarali u tu prostoriju, a one su se neslavno odbijale o zidove i završavale u mrežu. Koja je bila svuda oko nas. Oko onih rešetki, onih na prozorima, koje smo sretali stalno, koje su se otvarale, zakačili smo naše lopte. Danas iz te Sokolane koju smo i zaobilazili, nekad često, nekad nenamerno, poneli smo te lopte. Da li ćemo ih probušili ili će zauvek ostasti u nama, ja to ne znam… Možda su nečije lopte samo baloni od sapunice…

Neretko se setim tog perioda, kada lopte budu jedina briga, i obnavljanje francuskog, istorije, psihologije, filozofije na tom izlizanom parketu po kojem smo koračali, isčekivajući da se sve to završi. I završilo se. Sad nas žuljaju stolice i neke skučene sobe. Knjige su… Više nisu knjige. Nemaju korice koje su nam poznate, čak su im i listovi loši i kruti. I ko zna koliko će nam još nesreće doneti te knjige, koje nam nisu ništa.

Ali smo, eto, svi zapetljani u toj mreži. A hteli smo da pobegnemo od onih prašnjavih i probušenih. Iz Sokolane. I pobegli smo. Tamo gde ni osećaj, ni miris te sale, ni odjeci, više ne postoje.

Autorka: Viktorija Marković