Pre neki dan otišao sam u Gubetinsku školu, u učionicu u kojoj sam davne 1960. godine pošao u prvi razred, kod jedne divne, otmene učiteljice Radmile, kojoj i u mojim zrelim godinama, kada je ona već bila starica, nisam moga drugačije da se obratim, nego “drugarice učiteljice”. Takvo je bilo vreme, takvo oslovljavanje, a sada smo svi đuture otišli u gospodu, a koliko smo gospoda, vidimo.
Preplavile su me emocije, čim sam se stepenicama popeo i ušao u hodnik, tu je bila kancelarija, odmah levo, sa natpisom, što je kod nas dece izazivalo respekt, iako nismo ni znali šta je to kancelarija. U toj kancelariji je naš služitelj čika Tanasko, tako smo ga zvali kuvao mleko u prahu i pravio sutlijaš, gde smo jeli žut sir kačkavalj i još ponešto iz UNRINE pomoći, što smo prepoznali na osnovu naslikane dve ruke u pozdravu. Tu smo jeli mleko u prahu, normalno kad smo mogli kašikom da dohvatimo, koristeći odsustvo Tanaskovo.
Tu su bile velika i mala učionica, jer je bilo poviše đaka. Kada sam ja polazio u prvi razred bilo nas je 16 a cela škola preko 50. U jednoj učionici učiteljica sa prvim i trećim razredom a u drugoj učitelj Aleksandar sa drugim i četvrtim. Bilo je lepo, nezaboravno.
Sećam se priredbe za 29. novembar, u prepunoj velikoj učionici, postavljena bina, naši roditelji i ostali seljaci posedali u skamlijama i stolicama, omladinci izvode skečeve, recitacije, pevaju. Uvodna pesma “ Republiko, majko naša, mi smo tvoji sinovi”. Na mene je poseban utisak ostavila Herojeva majka, koju dugo nisam razumeo, odnosno nisam znao šta je heroj i kako je mogao da svetli na grudima.
Sećam se i prikazivanja filmova i kamiona sa agregatom koji bruji što je golicalo našu radoznalost, kako to da ide film kroz ona creva od kamiona do učionice?! Plakali smo za Kekecom, mrzeli Bedanca, plakali smo za decu Kozare. Sećam se i našeg prvog filma “Slavice”. Navijali smo za Sašu, tugovali uz film “Ne okreći se sine”, gledali kako se poneki naš rođak i komšija trza na scenu voza, kao da će na njih da naleti.
Eh, divnih vremena našeg detinjstva i odrastanja, sada su neka druga vremena, otišlo selo u gradove pa je ni tamo ni ovamo, nema više one školske graje, vike, zadirkivanja, nema više onih igara…
Ostala je samo seta i sećanje na to nezaboravno vreme i ova izbledela fotografija.
(Autor: Zvonko Prelić)
