….Bum,bum,bum – čuje se kontrabas ispod stoletnih hrastova kod Gubetinske crkve , kontrabas koga mi zovemo bas, … ili se to meni čini za sabor Svete Petke 8. avgusta. U pravu ste – čini mi se, prošlo je to vreme, to divno vreme bogato duhom, druženjem, međusobnim poštovanjem, vreme porodičnih i ljudskih vrednosti….
Od ranog jutra na taj dan u to vreme bilo je okupljanja oko crkve, ujutru vernici iz Gubetina, Ćukovca, Donje Toponice, Smrdana i Miljkovice su tu na liturgiji, jer je to ujedno i njihova crkva. Vrzmaju se i deca tu sa svojim nestašlucima i svojim interesovanjem za ponešto po saboru iako nije bilo svačega kao sada.
Tu smo sa radošću pili klaker sodadžija Tomića iz Prokuplja i jeli sladoled od vanile u kornetu i tako smo ga sa voljom lizali da se kornet skroz omekšao, nismo dali ni trunka da propadne. Najviše pažnje nam je izazivao led, komadi leda u drvenim posudama, pa smo se baš čudili odakle to sada u avgustu mesecu.
Mi deca i nešto stariji momčići se tu vrzmamo, pa moj bata Zoran iz Bele Vode nam priča za neko devojče, meni i Stoletu:
– A sisčiki kaj petrovčiki (lepe , sitnije, crvene jabuke koje stižu o Petrovdanu), a mi ga pitamo, pipnu li ih, a on – ma jok al’ gledah!
Tu su i slikari, sećam se dvojice, jedan beše grbav, Toma li se zvaše, a drugi malo kicoš sa šeširom i lepim brčićima, možda Vule, obojica iz Prokuplja pa okače albume na hrastove u porti i reklamiraju slikanje, a bogami imali su dosta posla, retko koja porodica nije se slikala džumle ili momci i devojke zajedno a i posebno.
I dolazi popodne, slivaju se reke sabordžija sa svih strana, od pravca Umca i vojne baze kolona momaka i devojaka iz Trnave, Bumbureka, Bulatovca i drugih sela, lepo se vidi preko Toplice nije bila ovako urasla u vrbe i topole, pregaze Toplicu i obuvaju devojke sandale koje su dotle nosile a išle bose.
Druga kolona dolazi iz pravca Male plane, Potočića, Resinca i Merovca i sa ove desne strane Toplice iz našeg i drugih sela. Imali smo tu šljivak sa moravkama i on je morao pre sabora da bude obran – zelen ili zreo nema veze, jer posle sabora nemaš šta da obereš, jede grinja.
Nekoliko kola se vilo, kolovođa – a to je onaj ko plaća svirača – glavni je i njegova devojka ako je ima, a ako nema eto mu prilike.
Prepliću se noge momačke i devojačke, bivalo je tri ili četiri kola, uvija se kao splet zmija.
Bogami, dešavalo se da dođe i do nereda, bili su neki Antići iz Miljkovice i nije bilo godine da ne naprave neku tuču ili neki nered, takvi su ljudi bili, sećam se kao da je juče bilo.
Mnoge ljubavi su tu započinjane, mnoge se završavale, tu sam kao momčić početnik, pokušao jedno devojče da odvedem u šumu, a ono u belu suknjicu a ja je korim da se sa takvom suknjom na sabor ne ide, jer svašta može da se desi. Meni se tom prilikom nije ništa desilo a ni njoj.
Meni je u lepom sećanju sabor od 1977. godine jer sam formalno moju ljubav doveo kući.
Želeo sam da to napišem da se zna, jer sada sabora nema, svode se na jutarnju liturgiju, malo okupljanje kolačara i njegovih prijatelja, a ovo o čemu sam napisao otišlo je u arhivu vremena, ali da se ne zaboravi.
Autor: Zvonko Prelić
