Gde si zemljo krvavih oranica.
Ucveljenih majki, udovica.
Zemljo gde si, gde su deca tvoja.
Deca tvoja iz vekovnog boja.
Gde si, dok ti gusenice cveće gaze.
Gde, dok čelične ptice nebo ti ,,maze,,.
Gde si zemljo dok te kasape, kidaju.
Gde si da čuješ kako ti žene ridaju.
Da li se boriti, ili dati na tanjiru.
Gde si, zemljo, ne kumuj izdajničkom piru.
Da li da se žmuri il oružja lati.
Da se izda, preda, bori ili pati.
Gde si zemljo, dobro se ne piše.
Bolje da se umre, nego krišom diše.
Gde si zemljo dok te pokrštavaju.
Gde, dok na otetom mirno spavaju.
Gde si da pokažeš srce i tapiju.
Gde si, da zatvoriš staru kapiju.
Da se zna ko je u dvorištu gazda.
Da povratiš sebe, tako da ostane vazda.
Svoj na svome,bilo krivo ili pravo kome.
Vesna Paunović Đukić
