Stojim u kilometarskom redu u pošti. To je kilometar zabrinutih lica. Delimo se u više grupa: čačkamo džepove, telefone, nos. Svako na svoj način prekraćuje vreme. Oni što prebiraju po novčaniku, obično su najpristojniji. Njima je samo pristojnost preostala.
Ovi iz čačkam-nos univerzuma posle pola minuta počnu da cokću i da se bune. Oni su došli zbog onog „isplata” dela na šalterskom natpisu Uplata – Isplata. (Nisu stigli da nauče kako se koristi bankomat).
Ima još onih koji prodaju mučne akcije. Jer je danas za mnoge 1200 dinara – para.
Negde na polovini kilometra obavezno se nađe neki kavgadžija. Ko je još video da se baka od 70,80 godina propušta da plati prva? I zašto trudnica misli da njemu ne smeta zagušljiv vazduh u ovom ćumezu? Neki fini gospodin sa kravatom zamoliće ga da se smiri, ali pošto ovaj zareže na njega, povući će se u svoju tašnu.
Gde smo stigli? Kažite mi gde smo stigli – sad kad smo svi za svojim računarima, iza svojih novčanika (praznih ili ne), iza zdravstvenih knjižica (overenih ili ne), iza lažnog-meni-to-ne-može-da-se-desi-optimizma ili lepo-sam-vam-rekao-da-sam-zbog-ove-države-mračan-pesimizma.
Nekako je postalo prelako zakloniti se iza ružičastih naočara, iza idiličnih holivudskih scenarija. Toliko je lako da se moderni-optimizam diskriminiše, jer zabole me za vaš optimizam dok sam ja realan!
A sa druge strane, toliko je postalo popularno izaći pred ljude sa nekim nazovi kritičkim stavom u stilu ja-razumem-šta-me-je-snašlo da za iskrenost tu ima sve manje mesta.
Gde smo stigli?
Kažite mi gde smo stigli kad lutamo od kukanja do snishodljivog osmehivanja?
Gde smo stigli kad lutamo od rate za kredit do telefonskog računa?
Nije dovoljno da promeniš program sa rijalitija na dobar film.
Treba da izgradiš čitav svet u redu u pošti. Dok čekaš, dok je šalteruša spora kao puž. Dok gledaš svoje društvo u malom i razumeš koliko je daleko od razvoja i progresa.
Šta si ti u tom kilometru mašinerije koja melje mozak? I kad konačno stigneš do šaltera – da li se nasmeješ i kažeš „dobar dan”?
Šta radiš kad mehanizam preti da te savlada?
Da li još postoji staza na kojoj možeš da se boriš i ideš napred, a da ne komentarišeš glasno ili virtuelno?
Mogu li samo da živim i dišem kakav-takav vazduh u redu u pošti, a da vam ne kažem:
Zdravo, ja sam optimista.
Ili: Dobar dan, plaćam ove račune.
Ili se danas i to naplaćuje?
