Ako želiš da šetamo snenim koracima,
prelazicemo setno svaki milimetar neba,
kroz horizonte večitih misli.
Lebdećemo nad površinom probuđene duge,
kotrljaćemo šapatima gipke oblake,
a umornom vetru osmehe ćemo pokloniti.
Evo i sunce završava svoju neumoljivu epizodu,
kikoće se razbarušenim sjajem oslikanih zraka,
odnoseći sa sobom maleni delić beskraja.
Kišnim stranicama novembra pišem pesme,
reči se kovitlaju hladnim ulicama sećanja,
a stihove mi kradu pospani listovi lipe.
San se vrtoglavo spušta sanjivim krilima,
donoseći sa sobom tek probuđen mesec,
dok prsti traže nemirne pramenove kose.
A šta ako nekad ponestane mi reči,
možda mi svemir nehotice isklizne iz ruku,
znam da i tada imaću dovoljno osećaja da stvorim nove.
Nestvarno se promeškoljim na grudima mora,
osetim nestašan pogled crnih bisera,
i vidim sebe u ogledalu tih očiju.
Dremljive zvezde prenose svoje poljupce,
na vrhovima prstiju šunjaju se pahuljama,
i bezbrižno uspavljuju usne boje jagoda.
Azurni treptaj usnulog čekanja prilazi nečujno,
dok se obrazi osmehuju poput tople čokolade,
zaista, najslađe su čokoladne uspomene.
Razigrani zagrljaj dalekog neba, mesto na kome želim biti,
čujem pored sebe nestrpljiv glas bliske tišine,
oči mi se zalelujaju, mislim da sam zagrlila nebo.
Autorka: Tamara Miladinović
Književna omladina Prokuplja
