Suva česma mog detinjstva

Na putu od Prokuplja prema Beloljinu, a zatim Kuršumliji, prolazi se kraj Suve česme za koju ne verujem da ima nekoga u Srbiji da nije čuo.

To je česma moga detinjstva, kasnije moje mladosti, jer je tu bila i kafana na glasu ,,Drumski raj,,, više poznata kao kod Kotlajke, po gazdi Radojici Kotlajki iz Donje Trnave. O njoj ću drugi put pisati, a sada o čuvenoj česmi.

Tu smo kao seoski čobančići gledali ko prolazi putem, putem bez asfalta, prašnjavim drumom, koga smo zvali nasip, i uživali u detinjstvu, u lepoti naseg Gubetinskog polja, bistre reke Toplice, njenih virova i brzaka, hvatali smo mrene, krkuše, klenove, skobalje…

Vreme je stajalo. Tu smo bežali sa pruge gde smo stavljali sitne aluminijumske pare ili bakarne i aluminijumske žice, da ih voz spljeska a kasnije naši roditelji pravili igle za nizanje duvana i paprike.

A bežali smo i od Brke prugara, jednog finog Đedovica sa negovanim brkovima, koji je svakog dana morao da pešice prođe od Prokuplja, verovatno do Male Plane.

Tu, na samoj česmi je poznati nemirko Dane Novicin, dubio na glavi, stojao na rukama, a išao je na rukama na gvozdenom mostu iza tunela u Prokuplju.

Tu je Vukoje Dilov, naš nešto stariji drug, koji je otisao u Sloveniju, i da bi se kod nas pohvalio kako zna slovenacki, priupitao nekog coveka koji je stao radi vode:

– Kam greš damoj?

A ovaj njemu:

– Jeli, bre, prijatelju, a gde ti to nauči? – a mi u kikot.

Mnogo puta smo dobili batine od roditelja, zbog štete koju smo napravili u tuđoj livadi, njivi…

Kako bi bilo lepo kada bi naša deca, naši unučići proživeli slično detinjstvo i mladost, bez mobilnih telefona, interneta i drugog što ih odvaja od prirode i bezbrižnog detinjstva…

Ovo je ipak mala zabeleška o nekom našem detinjstvu i mladosti pored čuvene Suve česme. Da ostane i da se ne zaboravi.

(Autor: Zvonko Prelić)