Ti ćeš u grad da se udaš

Onomad čitam, Prokuplje postalo grad. Isto veče komšije se sabrale, piju rakijicu i polemišu: da l’ to valja il’ ne valja.

Komšija Mile tvrdi da je „bilo i krajnje vreme da postanemo grad“, kaže sad će to mnogo da promeni naše živote.

– Je l’ na bolje? – pita ga komšija Goran.

– Pa na bolje, šta bi ti hteo? – svadljivo mu Mile odgovara.

– Da ne plaćam nove takse zato što smo sad građani!

Tu počne da se zahuktava rasprava, jedan kaže sve je to politika, drugi kaže: jok, biologija, jedan kaže: zaslužili smo, drugi: šta tu ima da se zaslužuje. Jedan kaže to su nova radna mesta, drugi kako nisu za našu decu, jedan kaže šta fali i on će da se kandiduje za predsednika opštine, drugi pita „a u koju to mahalu“.

Moj Nenad ćuti, vidim neprijatno mu, rado bi ustao i otiš’o, al’ ne može, oni kod nas došli. Gledam ga, stislo ga nešto, al’ znam ga neće da progovori. Ponovo smo ostali sami. Marina nam otišla u Norvešku, a Bojan ne dolazi iz Niša kad je ispitni rok u toku. Nije raspoložen za praznu priču. Sve mi se čini, uzeo bi rakiju sa stola i rek’o i Goranu i Miletu: „Vi ste dokoni ljudi!“ Al’ ne može i neće. Nije takav čovek.

– Komšije, zar je to toliko bitno da se posvađate? – pitam ja i spuštam vruću pitu na sto.

– Ne svađamo se, komšinice, razgovaramo. – kaže Mile.

– Jeste, komšika, o nečemu mora čovek i da razgovara! Nije sve u receptima – komšija Goran je majstor da uvredi. – Tebi se sad ne priča, al’ kad budeš morala nova dokumenta da vadiš, ću te pitam.

– E, a šta će meni nova dokumenta, komšija? – pitam i vratim se u kuću, vidim navrz’o se, ne odustaje.

– Šta si pa ti zapenio za takse i dokumenta, kao da dosad bilo džabe! – zagalami ponovo Mile – Umesto da se ponosiš, postali smo građani, ti se tu drndaš k’o neka žena!

– Ko žena? Ja, žena, komšo?! – Goran se k’o po običaju raspomami.

Nisam htela da slušam šta je dalje bilo. Otišla sam u zadnju sobu da peglam i da ništa ne čujem. Tu sam i videla: sliku moje babe i mog dede. To je ono što od početka hoću da vam ispričam.

Moju babu su iz sela udali u grad, što kažu. Ona je celo detinjstvo i mladost volela jednog momka, al’ je za njega nisu dali. „Šta ćeš u selo, ceo život da se mučiš?“, rekao joj je otac. „Ti ćeš u grad da se udaš!“ I tako je i napravio. Našao mladoženju „iz grad“. Kad su se verili ni oči mu čestito nije vid’la. Još pamtim kad mi je rekla:

– E ljudske sudbine! Srećna il’ nesrećna, životni vek sam provela u Prokuplje! Možda je tako trebalo. Otac je samo jedan dan doš’o i rek’o da me udao, a to koji je i šta je – nisam ništa znala! Kad je posle proševinu prvi put doš’o u selo da me vidi, svi su ga gledali. Visok, prav, obuk’o odelo, ide po put. Ma pravi građanin!

Nikad nisam mogla da zaboravim taj ponos u njenom glasu kad kaže: „građanin“. Zbog toga sam i znala da se komšije u dvorištu uzalud raspravljaju. K’o u onoj reklami, građanin ili jesi ili nisi.

 Neko grad u glavi nosi, a nekom su svi statusi džaba. (Il’ da izvinete, sa taksom.)

Do sledećeg petka,

Pozdravlja vas strina Đina

A šta je strina Đina rekla prošlog petka možete čitati OVDE.