Tijana Petrović: Kad se upale reflektori, u tebi sve grmi „neka borba počne!”

Kada sam prvi put stala na pozornicu osetila sam da uživam. Ne možeš tada da objasniš zašto. Jednostavno uživaš. Kao kad plivaš, kad jedeš sladoled, kad pijuckaš kafu i ćućoriš sa drugaricama. Osećaš se dobro. Onda taj osećaj počinje da prevazilazi prosto uživanje i postaje sastavni deo tebe. Važan. Neizbežan. Nadograđuješ ga, popravljaš, misliš o njemu, strepiš, nekad želiš da pobegneš, ali se uvek vratiš. Jer gluma daje mogućnost za putovanje kroz prostor, kroz vreme i što je najuzbudljivije kroz tuđe živote, tuđe sreće, patnje, ljubavi… I uz to povedeš i svoje gledaoce na isto to putovanje. I ako im se dopadne ta avantura, uradio si dobro svoj posao. Možeš da budeš bilo ko, bilo kada. I možeš da se vratiš sebi. Zar to nije neverovatno?

Ovako o svom životnom pozivu govori prokupačka glumica Tijana Petrović. Retko koji Prokupčanin ne pamti Tijanu na recitatorskim smotrama i školskim priredbama, kada je još kao devojčica osvajala publiku dikcijom, izražajnim kazivanjem stihova i svojim lepim licem. Nekako je još tada bilo jasno da će se ostvariti kao umetnica, i to baš na sceni.

Nakon završenih studija glume i aranžmana u pozorištu u Pirotu, Tijana se vratila u Prokuplje, gde danas živi i stvara glumačku magiju u Domu kulture. Svoj posao pre svega doživljava, jer kako kaže u glumi je ono što je najlepše ujedno ono što je najteže.

– Jedan od najlepših trenutaka je onaj kad se pale reflektori, a u tebi sve grmi „neka borba počne”. I onaj kada se sve završilo, a aplauz i sva lica uprta u tebe ti govore da si u toj „borbi” pobedio. Najteže je, eto apsurda, ono što glumu čini uzbudljivom. Put transformacije iz sebe u nekog drugog. Kako se potpuno izmestiti i postati dati lik. Pomalo patnje svakog tragičnog lika ostane u tebi. Moglo bi se reći da glumac ima neverovatnu empatiju za svaki lik koji odigra. Čak i one najnegativnije. Moglo bi se reći, da u jednom trenutku glumac nije prošao kroz poistovećivanje sa likom, kako nas je naučio Stanislavski. Tako da je taj osećaj ipak jači od empatije – kaže Tijana.

Na početku svoje karijere, Tijana ima mnogo umetničkih ciljeva i želja. Volela bi da odigra mnogo toga, a posebno izdvaja Šekspirovu lejdi Magbet. Naročito zbog toga što je ovu ulogu tumačila na fakultetu, pa smatra da bi sada kada ima više života iza sebe, bilo zanimljivo ponoviti to iskustvo. Kao najzahtevniju ulogu dosad izdvaja Katicu u „Kir Janji“.

– U Narodnom pozorištu u Pirotu igrala sam Katicu u „Kir Janji“. Do tada sam, uglavnom, dobijala dramske likove. Jako sam se bojala da neću umeti dobro da se snađem sa komedijom. Moram da nasmejem publiku, a opet, ne smem da dozvolim sebi da odem u karikaturu. Tako da mi se ta uloga čini najzahtevnijom. Po reakcijama publike verujem da nije ispalo loše – skromna je Tijana.

Samokritična, posvećena i predana, ova umetnica stalno nadograđuje sebe i preispituje svoje stvaralačke granice. Postoji mnogo glumaca kojima se divi, i kako kaže,  trudi se da, gledajući ih, usvoji neka njihova glumačka rešenja. Na njen rad veliki uticaj je imao profesor glume Milan Plećaš.

– Sve što se desi glumcu u životu, utiče na njegovu umetnost. Ali, neminovno je da je moj profesor glume Milan Plećaš, imao jako veliki uticaj. Na fakultetu smo ulazili i u sukobe u radu, bunila sam se protiv nekih njegovih metoda, ali tek kada sam počela da radim shvatila sam da ga prepoznajem u sebi i da mnogo toga o čemu je govorio razumem – kaže Tijana.

Pedagoške metode svog profesora posebno primenjuje u radu sa decom i omladinom u Domu kulture. Ponos na Školu glume koju vodi deli sa koleginicom Danijelom Mitić.

– Ponosna sam na rad sa decom i  omladinom u Domu kulture. Kada vidim kako iz prve usvajaju indikaciju, kako jedni drugima popravljaju akcente, kako postavljaju složena glumačka pitanja, ne pristaju da igraju ako im nije jasno sa kojim motivom lik to radi, shvatim kako su jako talentovani i pažljivi učenici, pa se u meni probudi nada da ni ja nisam loš učitelj. Za naš trud dobijali smo i nagrade. Ali, njihova posvećenost i razumevanje pozorišta je ono što me čini ponosnom – ističe ona.

Ukoliko može da bira, uvek bi izabrala pozorište ispred filma, jer u pozorištu nema popravke i montaže.

– Publika je tu, na par metara od tebe. To je neverovatan stimulans. A može da bude i opasan blokator. U svakom slučaju je uzbudljivo – podelila je sa nama.

Takođe, prednost daje tragediji u odnosu na komediju. To u velikoj meri objašnjava njen izbor dramskih pisaca i ono što najradije čita.

– Volim najvećeg pesnika među dramskim piscima, čoveka koji se u svom dramskom opusu latio svih tema i žanrova – neponovljivog Šekspira. Volim savremene američke dramske pisce. Tenesi Vilijamsa, možda najviše. Što se tiče filmova, volim reditelje koji imaju svoj umetnički pečat. Možeš ih prepoznati po muzici u filmu, dijalozima, kadrovima. Na primer, Vudi Alen, Tarantino, Almodovar. Nisam navela dela, već njihove tvorce. Lagala bih kad bih izdvojila po jednu dramu ili film. Trenutno čitam Ljosin roman „Pet uglova”. Govori o tome na koji način mediji mogu uticati na živote svih nas. Preporučujem – zaključuje Tijana.

Elokventna, mlada i puna ideja, verujemo da će Tijana Petrović Prokupčanima prirediti još mnogo čarobnih trenutaka na sceni.