Martin jede burek. Masnim prstićima dodiruje očeve ruke.
– Tata, jedi i ti.
– Hoću. Jedi ti prvo.
Koliko mali treba da budeš da misliš da je osmina bureka dovoljna za tebe i tatu?
Martin je, očigledno, dovoljno mali. Ima tako, 3-4 godinice. Mršavko je. Jakna se klati na njemu kao na vešalici u ormaru. Ima rumene obraze i plavu kosu. Liči na tatu. I tata je vešalica za jaknu. Zajedno gledaju u vitrinu sa pecivima.
– Čekaj da vidim šta ćemo.
– JaćuburEk!
Martin je otpevao.
– BurEk! Da, burEk!
BurEk! Četiri godine kako sam se vratila u Prokuplje, a tek danas čujem tu reč. Takvu. Sa akcentom na zadnjem slogu. Tamo gde ne treba. Tamo gde najslađe zvuči kad ga kažu gladna usta. Martinova.
– BurEk? Dobro. Kol’ko košta?
– 40 dinara.
– Dobro, može. Dve osmine.
Martin se smeška dok teta u belom pakuje burek za njega i tatu.
– To je 80 dinara. Osmina je 40.
Eto. U te dve pekarkine rečenice sreću se dve zapakovane osmine bureka u kesi i tatina pružena ruka. Sa 50 dinara. I upitni pogled. I neizgovoreno pitanje.
Martin posmatra odozdo.
– Aha. (Osmeh). Onda ništa. (Pruža bliže pedeseticu. Osmeh). Samo jednu osminu.
– Jednu?
Jedna osmina ostaje u kesi.
– Tata, a burek?
– Evo, Martine, vidiš? (Osmeh Roberta Beninija). Hoćeš tu da ručaš?
A onda, između dva zalogaja.
– Tata, jedi i ti.
– Hoću. Jedi ti prvo.
U kojoj to zemlji tate nemaju 80 dinara za dve osmine bureka?
Žena ispred mene kupuje hleb i neka slatka peciva.
– Ova krofna s kremom je za Martina. Je l’ možete da mu date tacnu? (Osmeh). A ti, Martine, je l’ voliš slatko?
Martin klima čupavom glavicom.
Razmišljam. Šta je slađe: burEk ili krofna? Da l’ će i tata nešto da proba? I koji zalogaj je više gorak: burek, krofna ili kusur od 10 dinara u džepu?
– Nemoj da plačeš… Zašto plačeš?
– Ali, on, on… on nije imao para, razumeš? Imao je samo tih 50 dinara u džepu.
– Nemoj da plačeš, molim te.
– Trebalo je da mu kupim još jedan burek! I još jednu krofnu i…
– Njemu je bila slatka i ta jedna osmina što će da podeli s tatom. Da si kupila, uvredila bi tatu.
– Možda, ali ne bi bio gladan.
Ovako sam istrčala iz pekare kad sam čula:
– Kako se kaže?
– Hvaaaala.
U SRBIJI!!!