Na Fejsbuk stranici “Koe ima po grad” uvek možete naći duhovit osvrt na različite društvene pojave, a ovog puta za vas izdvajamo ovu smešnu ispovest o tome kako Leskovčani idu po badnjak. Kako je kod Prokupčana?
Na golemi praznici Leskovčani uglavnom na sve strane pokazujev svoje pravoslavne vrline koje su se ukorenile u naš narod k’o palamida. Umerenost, moralnost, uzdržljivost su samo neke koje krasiv onija koji se danas razletiv da sečev il’ kradev badnjaci.
6. januar ubeležen je sa crveno slovo u kalendarčiki od pijac. Vernici dan započinju tako što se ripnev ujutru iz krevet time prekidajući svoj drevni običaj dizanja u pladne.
Po Badnjak idev ukućani, tatko i sin, al’ ako tatko radi u prvu on ide na rabotu, sin se organizuje z drugari, a majka vadi rakiju iz špajz. Bitan deo u jutarnji ritual je zvanje ostali vernici na mobilni i pituvanje: ” Će idemo li?” Konfirmacija dogovora je bitna da bi se znalo koj ide, a koj će spije dom k’o guzica .
Nakon što se zberev pred nečiju kuću ili zgradu i takoj nemijeni prekrstiv, natezav rakiju. Ovo je bitno zbog proplaknjivanje duše i zato što jede od ‘ladno.
Ovaj sabor vernika pred kapiju prekida neki od nji’ rečima “Ajmo!”
Red je da to bude onaj kog svi čekav i koj kasni dvajes minuta.
Nakon što ga naraniv z gom*a, krećev.
Pravac kretanja je prema neku šumu oko grad. Zbog odsustva geometra u ovakve prilike običaj je da toj bude tuđa šuma.
Na tom putu ovi mladi i ljudi nailaze na mnoga iskušenja, obično u vidu pivo u gajbe pred prodavnicu ili taze ‘leb u pekaru koja njinu veru stavljav na test. Al’ naučeni od malečko da će se ogrešiv budev li na ovaj dan neumereni u jelu i piću, il’ se ne daj Bože omrstiv, oni nepokolebljivo idev dalje noseći u torbu šesnajes kila domaće kobasičke i balonče rakiju.
Izbegnuvši primarni izazovi koji im namećev lukavi vlasnici selskih zadruga nastavlja po krivudav i asvaltiran put na kome su se našli. Nakon pešesto metra put prestaje i oni upadav u bare nastale usled toga što dva dana vrne kiša. Ova deonica puta je posebno zahtevna i samo najverniji ne odustajev bez obzira na pet kila blato koje gim se vata na čizme i na šibljinke koje gi s vremena na vreme izgoriv preko oči.
Put postaje posebno trnovit ako upadnev u bagrenje il’ divlje kupine. Svoju potragu tada mora da nastaviv kroz orano.
Međutim, u glavu gim je, pored paučinu, samo jedan cilj – Badnjak.
A do njega stizav samo ljudi sa naj’aču volju. Il’ s’ Ladu Nivu.
Tek kad stignu na cilj, a pre sečenje, obavlja se provaljivanje od jedenje i pijenje svega postojećeg. Nakon što se torbe i flaše isprazniv, a u glavu nastane ringišpil, uzima se sekira.
Kako Badnjak simboliše hrast s koji se zagrevala pećina u koju je Isus rođen, izabira se isključivo drvo visine od šes’ do osam metra koje mož’ da zgreje petosoban stan sa svem precoblje.
Po starom verovanju prvi udarac u drvce treba da bude od kud istok. Al’ smanjena mogućnos’ nišanjenja uzrokovana z džibru nalaže da ga akneš kude stigneš.
Drvo treba da se preseče iz treći put. Međutim, s tupu sekiru dovoljno je i četeres puta. Običaj je da ga, dok pada, dočekav na rame šesnajes čoveka. Nakon što ga neki dočekav, a neki padnev sa svem njega, polazi se dom.
Za nosenje Badnjaka se izabirav samo najgolemi vernici, jer jedino njina grbina ima sve predispozicije za predstojeće secanje.
Badnjak se uveče unosi u kuću, ako mož’ da prođe kroz futeri, a po njega obavezno se unosi neki od drugari koj neje dobro podneja rakiju.
Izvor: Koe Ima Po Grad
