Bežimo od svojih svesti,
Misleći da će nam vreme pomoći;
Stavljamo mu žar u ruke,
Dok se mi igramo u magli.
Hajde da stanemo ,
Da susretnemo čežnje i želje;
Neka se one upoznaju, zrele su ,
Pa neka se zorom rode ili nestanu kao tren .
Tuđe teške misli naša priča nisu,
Mi imamo naš lagani svet;
Otvorimo čula i umove,
Beli list čeka naše zamašćeno pero.
Ja nikud ne žurim,
Osim tebi svakog jutra;
A zar doba prošla
nisu znak mog strpljenja?
Htela bih da znam,
Da li ćemo da tinjamo ;
Ili da pustim da pregorimo. U pepeo.
Marija Aranđelović Rombis
