Veliki gradovi, bežite mi. Izmiču mi vaša svetla iz okvira naočara. Gase se u dnu mojih pramenova i gube se na autobuskim sedištima.
Veliki gradovi, bežite mi. Ne staje mi vetar sa vaših trgova na dlan, niti se kače vaše pahulje za moje kofere. Odnosite od mene osmeh i uvlačite mi se pod trepavice, u suze. Pobegli ste mi veliki gradovi negde, u zamišljenoj sferi mojih pređašnjih snova, isplivale su vaše avenije na vrhovima mojih prstiju i uvukle se u moj polarni krug. A nisam vas volela, moji veliki gradovi. Padala sam u iskušenje da počnem da brojim stanice do vas jer ste mi se svideli zbog slobode koju ste mi pružili, zbog tišine koju sam pronašla u svoj toj nemirnoj kiši na vašim semaforima i stajalištima pod natstrešnicama sa crtežima u rukama.
Pobegli ste mi, veliki gradovi, zakačili se po ko zna koji put za moj ranac, za moje odsjaje u dubinama, za moje najdalje daleko, za moj svet. Prezimićete u mom zagrljaju i slušaćete nešto najlepše što vam mogu pevušiti. O onim vašim krovovima, o belini najviše zgrade, o lepršavim senkama ljudi koji žure i ne osećaju vaše šapate i toplotu vašeg popločanog centra.
Zagnjuriću svoje lice u neku crnu jaknu ispod osvetljenih svetiljki moje omiljene ulice. Praviću se da sam ljuta na vas, veliki gradovi, samo da bih mogla da prigušeno pričam toj crnoj jakni kako sam neopisivo srećna što vas imam. Jer bez vas, ja nikada ne bih naslanjala glavu na njegova ramena ujutru, niti se smejuljila pospano kada krene da me grebucka bradom, ne bih sada bila ovde i držala ga za nežne ruke, niti bih potajno urezivala u njegove osmehe svoju ljubav.
Pobegli ste mi veliki gradovi, negde pred zadnji dan leta. Zagubili ste se u moje džepove i nikako da izronite iz mojih zenica. Pobegli ste i od mene same, u skrivene kutke nekih knjiga.
Pobegli ste zajedno sa pticama, u neke čudne, samo meni poznate oblake. Pobegli ste mi veliki gradovi. U srce.
Autorka: Viktorija Marković
