Volite li vi Anu koliko je ja volim?

O premijeri predstave “Ana je čekala” danima se govori u Prokuplju, a da uzbuđenje ovim komadom sa publikom dele i glumci pokazao je i mladi Nemanja Tonić, koji u drami tumači glavnog junaka – Nikolu. On je napisao priču u kojoj je opisao svoja osećanja povodom premijere, a mi vam je prenosimo u celosti.

Hodam izbezumljen od hodnika do scene od scene do hodnika, i tako u nedogled.
Nema nazad zar ne, to je to. Mnogo toga se prošlo zajedno ovo mora da je pravi trenutak?
Čekaj, čekaj trenutak za šta, trenutak za bespotrebnu paniku, trenutak za histeriju, trenutak za šta?!?
I tek negde u podsvesti čujem žamor ljudi oko mene koji me okružuju… dok već nekih pola sata vodim borbu sa samim sobom, da li je baš sad trenutak za paniku?
I dalje koračam, relacija ista hodnik scena, scena hodnik. Panika me obuzima dlanovi počinju da se znoje, to je znak nije dobro.
Ne nazirem kraj ovom prilivu crnih misli… čak, kako se kazaljka na satu sve više pomera ka osmici, brzina kojom one stižu do mog mozga je sve veća.

I onda, u svom tom ludilu čujem da hodnikom odjeknu neki glas.
Pozivaju se svi glumci da uđu u garderobu.
Stojimo svi, već odavno kostimirani, gledamo jedni u druge i ćutimo. A onda, muk prekide rečenica.
“Ljudi šta god bude bilo večeras, ja se ponosim. Verujem vam!”
Odjednom počinje da me prožima neki čudan osećaj topline, kao da odjednom sunce nadjačava onu tamu u mojoj glavi i tera je što dalje.

Onda krišom pogledah u Anu, a ona kao po običaju razvukla kez od uha do uha… U tom trenutku toplina se rasplinu po celom telu, sad već počinju da me podilaze neki žmarci, neki veseli izgleda. Gledam Anu i ništa sem nje ne vidim. Idemo na scenu, a tamo već odavno mrak, a ja kroz mrak vidim samo nju.
Čoveče, ni traga od one panike.

Dobro je, to je znak. Nikola nadjačava Nemanju.

Hej, neko maše rukom iz “džepa” vreme je da se kroči na scenu, odjednom napetost raste dlanovi se znoje, ja shvatam da predstava kreće, a ne znam tekst….. Nema Ane!
Gde mi je Anaaaaa?!?!? Aman, ima li kraja agoniji… Kao u najružnijem košmaru, reflektori se pale, nekako uspevam da se iskontrolišem i setim teksta, izgovaram repliku za replikom, a srce bije kao ludo!
Ponovo pada mrak, na scenu izlazi Ana gledam je i mislim, Bože kako je najlepša…

A onda je moja najlepša slikarka zavela Nikolu iznova, ali ovog puta sem njega zavodi i publiku, šta Ana radi pitam se?! Sad već ljubomoran što je drugi gledaju sa oduševljenjem i počinju i oni da se zaljubljuju u nju. Ali Ana ne haje ni malo, već nastavlja da ovu noć oslikava po svom ukusu, nekim svojim imaginarnim bojama, sa mnogo nijansi radosti, ljubavi, tuge…

Sledeće čega se sećam jeste petominutni aplauz i osećaj da se vraćam u stvarnost.. Hej, pa to su pored mene Anastasija, Peca, Tijana, Ljilja, Ivica, Jelena i Lela i Fića?
Pa zar je već kraj?
To je to zar ne… ?
Publika ozarenih lica prilazi i čestita nam.

Ana je čekala, publika dočekala, a samo mi koji smo sa Anom živeli, voleli se, radovali i tugovali prethodna dva meseca znamo koliko je lepo sinoć bilo biti Ana, i deo Aninog života.

Na kraju pitao bih vas koji čitate ovo…
Volite li Anu onoliko koliko je ja volim?

Nemanja Tonić