Evo vršalice! Radosno najavljuje seoska dečurlija, kada se iz pravca Donje Toponice, pojavi volovska zaprega sa vršalicom, poznatom i pod nazivom dreš, sigurno nemačkog imena i motorom na paru ARAN, a kasnije su tu ulogu preuzeli traktori ,,Zetor,, i odmah skretao u dvorište Milka Pećanca, kao prve kuće u selu.
U Gubetinu je mnogo godina obavljao Veljović iz Kruševice, sve do pojave kombajna, i kao vršac uživao je poštovanje naših domaćina, što zbog dobrog odnosa prema ljudima, to i zbog kvalitetno obavljene vrše.
Kada je bila sezona vrše koja je trajala od kraja jula do polovine avgusta, zavisi od toga koliko je bila rodna godina, kvarova i vremenskih uslova i svih drugih okolnosti od uticaja na taj najvažniji ratarski posao. Što bi se reklo “došao hleb do usta”.
Komšije su se ispomagale tako što je iz svake kuće, najmanje po jedan član bio uz vršalicu od prvog dana do završetka vrše a za to je trebalo najmanje 20 ak radnika, jedni su bacali snopove na vršalicu, drugi gurali slamu, treći nosili džakove i tako dalje, uglavnom niko nije bio bez nekog zaduženja. Stariji i bolešljivi su punili i merili džakove a mlađi nosili i tu se obesni i silni nadmetali. Naš junak je bio radnik koji je ,,hranio,, vršalicu, ubacujuci žito u dob, a deca su sakupljala užice za dogodine.
Dešavalo se da dođe do nekog zastoja i tada je mlađarija skakala u dalj iz mesta ili zatrke, bacali su kamen s ramena, rvali se a poseban je junak bio onaj ko je podizao motor Aran koji je bio baš težak, i to su mogli da urade baš fizički jaki ljudi.
Popila bi se i poneka ,,brlja,, da se spere prašina a bilo je i određeno kod koga će biti doručak, ručak i večera a za tu priliku su se spremali pilići čorbarci, pa ko šta zahvati, i sve to na brzinu pa na sledeće gumno, pa jovo nanovo. Beše jedna godina bez šljive, a za vršu mora da ima, pa se kupila neka loša rakija, napili su se, pogotovu oni mlađi i neiskusniji i bilo je raznih zgoda i komendija.
Tako je Kosta Pećanac obavezivao svog zeta Žarka da mu čuva decu, ovaj pristaje i decu i ženu da čuva, Laza Kuvelja svom stricu Giletu:
– Čiča, ću da umrem!
– Nećeš, nećeš, i ja sam tako mnogo puta umirao, teši ga čiča dok ovaj leži u plevnji i povraća.
Moj otac kao rakijski vitez postrojio je po veličini te što piju, a bila je gužva u stroju i kako ko popije ljube se za iskazano junaštvo.
Lepa i nezaboravna vremena a onda je došao kombajn i za 2 sata uradi ono što su nekada nedelju dana radila 5-6 radnika.
(Autor: Zvonko Prelić)
