Slučajni prolaznik u polju pšenice napravio je antologijsku sliku Gubetinskog polja, na Slaništu blizu Suve česme a na slici porodica Radojice Sredojevića, najbogatijeg Gubetinčanina kad je pšenica bila simbol bogatstva…
Pomažu i komšije na zamenu, srpovi, povijena leđa, znoj, vrućina, pa kad naiđe neki povetarac, dušu razladi. Žene srpovima žanju, deca i mlađi nalažu rukoveti, a jači muškarci vezuju pod koleno ili vezačicom.
Mi deca, pod budnim nadzorom majki ili tetaka, sakupljamo svako vlatno, dragoceno žito zlatno, a za vezivanje se koristili uzica od ražene slame ili vrbovo pruće od rakite.
I čuje se pesma, kao da je sada slušam:
…žetva nas čeka, i pesma devojačka, večernja, setna, tijana…
… deca kupe svako vlatno, dragoceno žito zlatno…
Ostao je upamćen iz tog vremena Živko, zvani Starac koji je izbegao sa Kosova od Drenice, koji je kosom kosio pšenicu, napravio je neki trouglasti dodatak na kosi i pokosi 40 ari njivu ispod kuće, i dok mlađi prikupljaju i prave snopove, Starac je inače tu njivu u dubokoj starosti od 90 godina budakom prekopao, ali je zasadio nije – smrt ga je sprečila.
U polju su nakon vezivanja zdenuli snopove u krstine i to 9 ili 13 snopova u krstinu, kako je ko hteo, gde se vodilo računa da se zaštite klasovi a onda lotrama ili vagonetom terano kući za vršu.
Svi smo mi prošli ovo divno vreme, teško ali lepo u sećanju, a vidite u pozadini slike vinogradi na Umcu, od Plehane kuće i vojnih rezervoara, zvana baza do Potočića a sada samo jedan jedini vinograd.
Koja lepota, koja nostalgija, koja tuga….
A iza žetaoca nekadašnjih, uskoro će tutnjati automobili i teški kamioni auto-putem za Albaniju…
Mogu samo sa setom da to vreme pamtim i prisećam se, i neka ovo bude sećanje za sve koji vole Gubetin, njegova zlatna polja, za one koji vole taj malo usporen, život, težak ali duhovno mnogo jači.
Nisam video lepšu sliku od ovih razdraganih žetaoca u Gubetinskom polju, u zlatnom polju mog detinjstva šezdesetih godina, sada već prošlog veka…
(Autor: Zvonko Prelić)