Vejao je svetonikoljski sneg 1973. godine prošlog veka. Ledilo se nebo i zemlja. Ustala bih iz tople postelje i bosonoga uletela u mirisnu kuhinju. Bosiljak, tamjan, upaljena slavska sveća, žito posuto mlevenim orasima, kolač ukrašen sitnim figurama.
U kućnoj haljini od tamno zelene zenane, baka je završavala prelivanje baklave. Sve poslove bi ostavila na tren po strani, poljubila brata i mene i pružila poklon. Nestrpljivo bih iscepala šareni, šušketavi papir i razgledala uvek pravi poklon za devojčicu, lutku ili haljinicu. Brat bi se radovao pištolju, pušci ili lopti.
Otac bi uneo naramak drva i podložio vatru. Varnice bi zapucketale, dok bi on, gledajući u roditelje, uvek izgovarao istu rečenicu: „Majka mi se obradovala.“
Obukao bi svečano, teget odelo, stavio kravatu, ukrasnu dugmad na manžetnama košulje i nakon doručka krenuo na posao. Nikako se nije smelo izostati sa radnog mesta, naročito na dan slave: mnogo kasnije sam shvatila da bi se u tom slučaju drug Tito i partija jako ljutili.
Neko ko za to nepisano pravilo nije mario bio je deda, borac iz Prvog svetskog rata. Često mi je pričao o snežnim planinama koje je pregazio i stigao do mora. Nisam znala ko se sa kim borio i zbog čega, ali sam dedinu priču doživljavala kao bajku.
Majka bi užurbano završavala sa spremanjem posnih jela i kolača, a ja bih se dohvatila njenog nesesera i propisno doterala. Obrve bih nacrtala crnim krejonom, a obraze zarumenela karminom. Tako lepa, u dedinom naručju dočekala bih sveštenika koji bi noseći kadionicu obišao svaki kutak kuće.
Za to vreme brat bi se zabavljao gledajući u veliko plehano korito, gde se praćakao omanji šaran, koji je preživeo dug put od prethodne noći, vozom od Save kod Bosanskog Šamca, pa preko Vinkovaca i Beograda, sve do bunarske vode. Preživela riba imala je sreće, pa bi se praćakala do Krstovdana, kada bi dosegla željenu kilažu za plivanje u ulju i vinu.
Gosti bi počeli da pristižu sa sumrakom, a sneg bi napadao da dočeka sveca kako je red, u beloj prazničnoj odori. Svečano i tiho se proslavljala krsna slava. Deda nije dozvoljavao prekomerno konzumiranje alkohola, jer bi se tako skrnavio dan, svetac i dom. Podigao bi čašicu rakije i nazdravio za zdravlje ukućana i gostiju i održao govor. Nazdravljalo bi se crnim vinom iz babinog rodnog kraja u Makedoniji.
Mama bi iznela mnogo vrsta posnih kolača. Gosti su hvalili riblju čorbu dok bi domaćice bile ponosne. Bratu bi obavezno zapala sitna koščica u grlu. Roditelje bi uhvatila panika, ali sve bi se na kraju dobro završilo, kost bi bila izvađena pincetom. Deda bi ga seo u krilo, a unuk mu je čupkao brkove.
Ja bih ispijala, iz staklenih malih flaša, žuti sok sa mehurićima i brojala poklone koje mi je, verovala sam, sam Sveti Nikola doneo. Imala sam samo pet godina, i od tada datiraju moja prva sećanja na obeležavanje krsne slave u porodičnoj kući u kojoj su živele tri generacije.
Verujem da je i danas, nad jednim izgubljenim gradom, nad lomačom u šta se pretvorio naš dom, duh Svetog Nikole. I znam da ceo kraj miriše na tamjan, bosiljkak i maminu baklavu. Verujem da se šaran iz Save prećaka u bunarskoj vodi u plehanom koritu na kraj prostranog dvorišta.
Verujem da jedan dečak trči oko kuće, uplakan, dok mu koščica bode nepca. Verujem da deda suče brkove, dok pripoveda kako su Albaniju pregazili peške i nakon golgote krepili se mandarinama.
I verujem kako jedna devojčica u očevom krilu, bezbrižno pevuši pesmice, dok je njegov božanski glas prati.
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
