Opet se budim u tišini po ko zna koji put,
Opet se budim, i evo, opet ne znam gde sam,
Opet se okrećem oko sebe uplašen i ljut,
I opet se pitam gde sam i što sam.
Večiti strah da tvoje disanje nije dovoljno,
Da te se jednog dana neće ni sećati,
Nemilosrdnost zaborava i praznih reči…
Postoji li neko?
Neko da me spreči?
Čudno je jutro koje počne sa pitanjem,
Jutro koje te tera na teške misli,
Dan koji namerno ćuti,
I skriveni tračak radoznalosti koji pokušava da sluti.
Znaš, on ne sluti na dobro,
On pita isuviše, razmišlja nepodnošljivo
Dok svetlost najtamnije misli ne pretvori u pepeo.
Dok pepeo ne postane iluzija,
Iluzija san,
A san –samo konačno prespavano veče.
Bez glasova, bez tišine.
Bez postojanja.
Nema me.
Žarko Aćimović
