U Spomen sobi “Drainac“, povodom 80 godina od smrti istoimenog, velikog topličkog i srpskog pesnika, u okviru pesničke manifestacije posvećene njemu, prikazana je projekcija filma o pesniku Branku Miljkoviću.
Posle nje je održana tribina, na kojoj su o „književnosti i filmu“, govorili, sa filmskog aspekta režiser Žikica Jovanović, a sa književnog dr Goran Maksimović, dr Mirjana Bojanić Ćirković, Dragan Ognjanović i muzejski savetnik Jovan Mladenović.
“Značaj prikazivanja ovakvih projekcija je veliki. Zapravo se korist ogleda u tome, što zainteresovani mogu da dođu i pogledaju ovakve dokumentarne filmove, jer ih sigurno neće gledati kod kuće, rekao je direktor Narodne biblioteke „Rade Drainac“, Dragan Ognjanović.
Kako je istakao, na tribini su razgovarali o tome da li je i u kojoj meri moguće, da se neki pisac prikaže kroz dokumentarni film. Složili su se da je prosto nemoguće obuhvatiti i staviti sve iz života jednog pisca na platno, jer bi tako nešto proizvelo eseje.
“Ono što je sigurno jeste da su ove dve značajne oblasti svakako povezane, jer književnost budi slike u nama i kao takva, ona je mesto rođenja kinematografije kao umetnosti pokretnih slika. Utisci i ushićenje, koje stvaraju ove dve umetnosti su isti, ali kao da dolaze sa dve strane naših čula. I pored toga gotovo da ih je nemoguće potpuno pomešati. Kao ulje i voda, kinematografija i književnost stvaraju „samo“ – emulzije”, čulo se na ovoj tribini.
Zaključak je da, iako se po trajanju, godinama i poreklu gotovo i ne mogu porediti, ova dva sjajna aspekta ljudske veštine pulsiraju kao večiti, nikada neprekinuti, evolutivni tok. Dok je književnost neodvojiva od stvaranja civilizacije i predstavlja „veliki prasak“ u nastanku ljudske svesti, film se od otkrića fotografije i pokretnih slika krajem 19. veka, za samo nešto više od sto godina, razvio u sveobuhvatnu, gotovo konačnu umetnost.
