Poslednja molitva svete Anastasije

Na ulazu grada dole do reke,
beli se crkva, breze i kamen.
Na obali Toplice sedela je
Na dlanu joj krst topao znamen.

Molila se uz huk mutne vode
Za sva tri sina, klečala je,
na kolenima za onog što joj ode,
u srcu molitva još ječala je.

Pojača se boja na bledoj rizi
suza za suzom po njoj otklizi.
kamen se smlači pod kolenima
bosim stopalima ledena zima.

Glava se mudra ko sveća sruši,
nestade palmen u očima,
poslednji uzdah ote se duši,
molitva zasta, za zubima.

Brojanicu dohvati reka da nosi
prosu se voda po sedoj kosi
suze joj svete bistriše reku
odsluša poslednjeg zvona jeku.

Nebo se otvori nad belom crkvom,
bleštava svetlost dušu joj posu,
duša se zasja pred heruvimom
ugleda nebesku, rajsku rosu.

Lebdeše nad poljem punim cveća,
suze se njene na vlatima sjaše,
molitve najtiše izgovorene
u glas joj anđeli sada pevaše.

Na ulazu grada dole do reke,
beli se crkva breze i kamen,
tiha je pesma tri heruvima
pevaju majci, plače i kamen.

Milica Durlević – Beograd