Pisala bih lepše.Pisala bih bolje.
Najlepšim slovima okitila rime.
Al toliko duše i lepote tvoje…
Pa ne mogu opisati, čak ni tvoje ime.
Mir tvog prisustva ko melem leči.
I kad ćutimo,sve nam je jasno.
Ogrnuti godinama samoću čekamo.
Mladost je prošla…al nije kasno.
Još jako mirišeš na mom jastuku.
Preko sebe osećam tvoju ruku.
Ovde je tako, tako sigurno,
samo naš dah pravi buku.
I sve je isto…bar ti se čini.
Ko nekad vihor kad besmo mladi.
Naramak sećanja , svež ko juče
A godine gaze šta da se radi.
Ako jednog dana zaborav zbriše
nežnost trenutka i srce mlado;
Pa ti gore levo teško bude
Ne boj se Tu sam bila i tu ostadoh.
Zorica Ivanović Prokuplje
