Ne tuguj što odlazim zemljo, u leto.
Gde pođoh, dok ostavljam sveto.
Ne ljuti se stoletna smokvo,
što te neću uzbrati, sladiti se tvojim plodovima.
Cerova šumo ne zameri, brojati neću godine tvojim godovima.
Ne suzi oko, zenice ti ispuniti neće svoja tuđina.
Ni zlatasto polje smilja, devojačke kose krasih,
Spasih glavu, al dušu ne spasih.
U domove svetle udomi se jad.
Pod neznanim stablom ne pronađoh hlad.
Crnica u crnini osta zavijena.
Mesec prepun sebe i njegova mena.
Večno gore nad mojim svetom.
Aršin za tugu merim avgustovskim letom.
Samuje obala, zapljuskuje je zeleno plava voda.
Ropstvo ili sloboda, tuđe ili svoje.
Da li je ovde, ili tamo moje?
Korak ka matici pustih, molitvu tiho izustih.
Ne ljuti se zemljo što odlazim, ne zameri.
Ovo su naše vekovne dveri.
Ne uzimaj mi za zlo što te u koroti ostavljam.
U svojoj tuđini, dok sofru postavljam.
Majko, Bog me čuva,sprema se nova ,,Oluja,,.
Neće mi crna košulja na put stati
Iz nedara istrgnut mora da se vrati.
Vesna Paunović Đukić
Kuršumlija
