Dođe kraj maja, početak juna i vreme maturskih večeri. Mala ili velika matura, svejedno je, kada si maturant ti to shvatiš ozbiljno. Više zbog te prekretnice, izlaska iz detinjstva u ranu mladost ili iz rane mladosti i rodnog grada tamo negde na studije, a najviše zbog maturske haljine, svečanih košulja i nekih neostvarenih simpatija… Sve ima otužan prizvuk još tad, a posebno sad 10, 15 ili 20 godina kasnije.
U maju i junu ne plešu samo maturanti, okupljaju se i stari drugovi i prijatelji. Godišnjice matura vraćaju odrasle ljude u školske klupe, pred profesore kojih su se nekad plašili ili stideli, u učionice koje su odjednom premale i pretesne za živote koje živimo.
Ušetamo i ne prepoznajemo više ni sebe ni te ljude s kojima smo zajedno prepisivali na kontrolnom iz fizike ili hemije.
Kažu, to je život. Prirodno je da se ljudi udalje, da se životne staze negde račvaju, a negde ponovo ukrste.
Ali tad, tu, baš poslednjeg dana škole ili pred kraj maturske večeri, orkestar obavezno zasvira one poznate taktove iz „Vrućeg vetra“.
„Jednom odleteće ptice, ulice naše ostaće bez sunca, jednom odlazi svako putem svog života…“
Iako je to moje V-3 nekad preživelo i proživelo bombardovanje, meni se iz ovog ugla kao veći stres čini ta mala matura kad smo se rastali kao VIII-3. Prvo u školskom dvorištu, a onda i svečano odeveni u tadašnjem Domu Vojske Jugoslavije 24. maja. Mala matura, a mi u majicama sa karnerićima, u haljinicama, u majicama, poneki dečak u košulji.
Danas, čini mi se, kao da nije dovoljan rastanak, dodatno se opterete deca frizurama, noktima, šminkanjima, fotografisanjima, društvenim mrežama. Sve mora da pršti, šljašti i blista. A ispod šljokica i sakoa – zapravo, baš ispod svega toga – treperi jedna mladost.
To je iščekivanje, strepnja, neizvesnost i nespremnost na sve ono što dolazi.
Al’ ipak… „gledam, ljube se i plaču, putuju s nadom…“
Uvek sam mislila kako se mnoga drugarstva baš na kraju tog osmog razreda i srednje škole idealizuju. Plačemo, tugujemo, teško nam je što nećemo deliti učionicu čak i sa onima sa kojima se nismo posebno družili. Čak i sa onima sa kojima se nikada nismo slagali.
A u stvari, plače se tu zbog drugarstva i uspomena, ali se mnogo više plače zbog onog vremena od kog se nepovratno rastajemo. Kad imaš 15 godina i znaš i ne znaš da je to tad i da nema više. Neki jedva čekaju da ostave školu iza sebe, neki se raduju novim mogućnostima, izlascima, odrastanju, ljubavima.
Kad sve prođe, ipak, negde na nekom poslu u tridesetim i četrdesetim, đačkog doba se sa osmehom sete čak i oni što su pevali: „Zbogom, školo, nisam te ni vol’o“.
Tad su nam bile dugačke lekcije od dve strane, a zamršene jednačine sa jednom nepoznatom. Nismo znali da ima veće muke od hemijskih formula i definicija iz biologije.
A možda smo i znali, baš tad dok smo pevali. „A sad Adiiio, a sad Adiiio, i ko zna kad, i ko zna gde“…
Nedostaju mi svi drugovi iz osnovne skole a tako smo skromno docekali to matursko vece u prostoriji gde smo uzinali a opet bilo nam je lepo. A sada evo treceg malog maturanta spremam , srecna sam ali ujedno I zabrinuta gde , kako , sta upisati ….Pustim po koju suzu , polako mi se istrze iz zagrljaja , ide dalje , koraca ka svetu odraslih ….Znam da tako mora , to je zivot a mislila sam bice uvek pored mene svo troje ….Prezivela sam dve male I dve velike mature, dve apsolventske veceri , prezivecu I ovu trecu malu maturu jer ja sam majka ja mogu, ja hocu , ja zelim sve najbolje svojoj deci ….A znam da ce I oni kada prodju neke godine sa setom pricati o skoli, drugarima , nastavnicima I bar nekad pozeleti ponovo svojih 15 godina kao sto ih ja sada zelim…..