Trebalo je imati privilegiju i živeti u vremenu poštovanja porodice, poštovanja roditelja, rođaka i uopšte starijih ljudi i poštovati i mlađe. I što da ne…. poštovati državnu vlast i uređenje, jer smo u toj sirotinji svi bili približni…
A živeli smo, kako ko – ipak nekako lagodno, mirno, neopterećeno…
Hoću da kažem nekoliko reči o Ajdanovcu, tadašnjem omiljenom sastajalištu, ljudi tog vremena i omladine.
Unapred se ograđujem, sadašnji status mi nije poznat, osim što povremeno nešto čujem o manastiru, što je i moda Srbije u zadnjih 20-ak godina – kažu ranije im branili da slave slavu, idu u crkvu, krste decu… pa im došla sloboda.
Ajdanovac je u mojoj generaciji i generacijama tih godina upamćen kao izletničko mesto poznato u celoj Toplici, pogotovu grandiozna proslava 7. jula – Dana ustanka. Bilo je muzike, rodoljubivih priredbi, smotra boraca koji su tu formirali partizanski odred.
Imao sam čast da nekoliko puta razgovaram sa prvim komandantom odreda Dimitrijem Piskovićem – Trnavcem koji je svake godine u letnjim mesecima tu odmarao, čovek od reči i integriteta.
Tu je naš slikar Gradimir Petrović, profesor u Beogradu, svake godine organizovao slikarsku koloniju. Bilo je letnjih škola, puno dece u bungalovima i glavnoj zgradi, dečja graja i lepota.
Sećam se i Vase kaluđera u manastiru, sećam se lepog izvora vode, sećam se bazena gde se kupala mladost Blaca i Prokuplja. Kao mladi roditelj tu sam sa rodbinom pekao jagnje u stoletnoj šumi, živela je ajdanovačka lepota, živela…
Ostaje samo žal za nečim što se ne vraća.
I da, kao momčić sa bata Stoletom smo biciklama, odnosno jednom, mojom teretnom, marke “Partizan” dolazili na sabor, gurajući je od Male Plane do Ajdanovca. Lepota je bila pri vraćanju, nema 10 km. Da okreneš pedalu, već držiš na kontru, a gume pevaju… lepota doživljaja.
Da li umemo da budemo ovakvim stvarima zadovoljni, ili nam prosto izmiču. Možda smo i mi neki drugi ljudi, druge generacije, ja tumačenje nemam…
Eh, Ajdanovcu, mladosti moja…
Autor: Zvonko Prelić
