Anastasija Cvijanović: Pozorištu dajem mnogo ljubavi i energije i ne žalim zbog toga!

Anastasija Cvijanović je ona mala glumica koja već nekoliko pozorišnih sezona očarava prokupačku publiku. Zavodljiva kao Viki u „Iza kulisa”, divna kao Ana u „Ana je čekala“, urnebesno smešna kao Lukrecija u „Da li je to bila ševa?“, ova mlada izuzetna žena otkriva za Top novosti kako je to živeti u pozorištu i za pozorište, šta je pokreće na sceni i van nje i da li je više pesnikinja ili glumica.

Upravo si završila studije komunikologije, pripremaš prijemni za master, glumiš, pišeš, stvaraš u svakom smislu. Koje stvaranje te najviše ostvaruje? Za koju ulogu si se najviše spremala? Da li se svakoj jednako predaš?

– Najviše sam spremala lik Viki u predstavi “Iza kulisa”. Znala sam u svakoj sekundi koji pokret treba da napravim, gde treba da budem, kako da pogledam. Svesna sam da mi je malo vremena na sceni, i da ne smem da ga trosim štedeći sebe. To je kao da protraćite život! Bolje je davati svu svoju energiju, sve što imate, pa šta bude! Nego, stiskati, kriti i štedeti. A život, kao i scena, uvek vam vrate kada iskreno dajete, kad pošteno volite, i kad ih živite. Ali, baš živite!

Kada si shvatila da je pozorište tvoja ljubav?

– Ne znam. Verovatno shvatim svaki put kada se vozim autobusom, i zamišljam kako bi svi ovi ljudi bili dobri likovi. Verovatno, kada me svetlo u kabini podseća na reflektor, i kada čuvam stare stvari jer mogu jednog dana da postanu kostimi! Dugo sam mislila da je upitanju samo zaljubljenost, zato što sam samo o glumi mislila, i o glumi pričala. (Kako je samo bilo dosadno piti sa mnom kafu!). A kada sam shvatila da sve što želim od tog odnosa je mala scena i nekoliko dragih ljudi (a sve to danas i imam), da se ne identifikujem kao glumica koja želi da postane slavna i bogata. Zapravo, da se ne identifikujem kao glumica uopšte, već kao ja, ovakva kakva jesam, koja samo želi da leži po prljavom podu, gleda u zavesu i izgovara neke rečenice na hiljadu različitih načina. Kao biće koje ima potrebu da stvara! Onda kada sam počela da postojim bez usiljene želje da nosim čin glumice, znala sam da je zaljubljenost prerasla u ljubav. Pozorištu mnogo energije i ljubavi dajem. I uopšte ne žalim.

Šta trenutno čitaš? Koju knjigu bi uvek preporučila?

 – Beleške jedne Ane, Momo Kapor. Predlog moje drage Tijane. Šta treba da čitam, uvek znaju moji najdraži prijatelji. Ja ipam volim svom svojom dušom – Rane jade, Danila Kiša. Vratim se toj knjizi kada zaboravim jednostavnost, radost, sreću. Kad želim da me emocije izmeste i vrate sebi.

 Da li razmišljaš u prozi ili u stihu?

– Trudim se da manje mislim, a više budem ovde gde jesam. A kad baš moram, onda se moji stihovi i gomilaju i kače kao misli. Pisanjem  samo rešavam ono što me golica i štipa. Mada, mislim da je idealno stvaranje, stvaranje u dubokoj radosti i miru.

Internet je učinio poeziju dostupnu svima za čitanje, a onima koji pišu i za objavljivanje. Da li to vodi u neke nove slobode ili u razvijanje (ne)kvaliteta?

– Kao diplomiranom komunikologu internet mi je izvor mogućnosti, odluka, opcija, te nekad i lošeg kvaliteta. Odgovornost uvek prebacujem na nas, koji čitamo i delimo. Na nas koji ćemo sami da odaberemo koji sadržaj, kog kvaliteta, će biti sadržaj vredan našeg slušanja, gledanja, u ovom slučaju čitanja. Da samo znate koje talentovane, posebne, ambiciozne, vredne i zanimljive pisce poznajem, zahvaljući društvenim mrežama i netu, ne bismo mnogo razmišljali o ovom pitanju. A da li čitam ponekad nešto “bezveze”? O da! Svako ima potpuno pravo da stvara, i da to objavljuje, ako želi. (Najmanji problem ovog sveta su oni koji se trude da nešto kreiraju). Samo što je i moje pravo da odlučim koliko će taj materijal biti u mojoj svesti, i na mom profilu.

Šta posle osnovnih studija?

 –Verovatno ću u roku: nekoliko meseci-kraj života, imati poveću egzistencijalnu krizu, sa nekoliko tako šarmantnih,a opet očekivanih pitanja za jednu egzistencijalnu krizicu – Šta ako mi život brzo prodje, a ja ništa ne uradim? Koliko sam to vremena spiskala? Šta ako ne nadjem posao? Šta ako imam posao koji večito mrzim? Šta ako postanem jedna od onih nervoznih ljudi što se guraju u prevozu? Šta ako nikad ne vidim pandu? Šta ako krenem da se štedim i štekam? Dok to sve ne prođe, imam neku kratku listu (namenjenu samo meni, razume se), koja važi do kraja godine.

Zalepi mi osmeh u orbitu glave, pa možda i vama nešto vredi:

1. Skoči prvi put ikada u vodu, poželjno bi bilo u more. (Za prvi put ne mora da bude baš na glavu, i možeš da držiš nos i uši zatvorene),
2. Nauči da praviš mamin kolač Ljubavno gnezdo. (Ali baš kao ona, uvek pogrešno…kora, pa fil, pa šlag, pa džem!)
3. Kupi taj glupi plastelin sama, ako se niko ne seti za rođendan da ti ga pokloni,
4. Kreni da praviš male slatke torte.
5. Počni svoju radionicu pravljenja ukrasa, već u oktobru,
6. Smisli kako da Božić traje večno,
7. I uživaj u spoznaji da neko za tebe misli da si izuzetna žena.

Tekst je napisan u okviru projekta „Izuzetne žene Toplice”, koji se sufinansira iz budžeta Republike Srbije – Ministarstva kulture i informisanja. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.