Da li kako čovek više stari, sve su mu lepši doživljaji iz detinjstva, da li ga u tim godinama ponese neka nostalgija, pa grabi ometen tempom ovog života, kojeg istini za volju, i dobro ne razaznaje, da to nešto, što je njemu lepo sačuva, a i podeli sa drugima.
Kod mene je ovo drugo u pitanju, dosta sam prošao, svačega se nagledao, nema mnogo nejasnoća u prirodnim zakonima i ljudskoj pameti, sve je promenljivo, a i ima svoj tok. Evo božićnih dana u mojem detinjstvu, voljenog Božić Bate, a kao uvod u to Badnji dan i aktivnosti oko toga.
Da bi se kvalifikovali za Božić, mi deca kod tolerantnih roditelja, pogotovu oca morali smo da ispunimo neke osnovne postavke kod majke “teroriste”, koja je umela i pruta da se lati u nametanju discipline. Da bi bilo kako treba, čini mi se zadnja nedelja je baš bila na posnoj hrani, što je nama deci dosta jada zadavalo, a majka se tu malo poslužila lukavstvom koje je trajalo neko vreme, do našeg odrastanja.
Imali smo tetku Micu koja je rođena gluvonema, ali majka nam me ispričala da je kao mala mrsila za božićni post, pa joj pop odsekao jezik.
Ma koliko se trudili da vidimo kako izgleda to bez jezika nikako nismo uspeli, niti smo jezik videli, ali u odžakliju gde se sušilo meso ulazili nismo. I tako jedne hladne zime, ja se smrznem u crkvi za vreme liturgije, požalim se kod oca i on me te verske, terorom nametnute religije oslobodi. Jes da sam i voleo posle liturgije u zagrejanoj sobi stare škole, koje više nema, da se počastim što je majka i druge žene ponele za pričest.
Popodne u neko doba otac je uzeo sekiru sa drvljanika, stavio flašče rakije u džep i otišao u zabran i doneo oveću granu hrasta i prislonio uz kuću, a dva ivera uneo kod šporeta.
Uveče je napunio košir sa slamom i unosio u sobu, a ja i sestre smo išli za njim vičući: piju, piju!!! a on odgovarao kvoc!!!kvoc!!!
Ta slama bi bila prostreta u sobi, sa majkom smo oko nje se okretali i valjali se. Kasnije smo tu večerali i tu su mi ostale uspomene na žuti šećer i nišador koji nam je davan, a i dan danas ne znam zbog koje simbolike. Na toj slami smo svi i spavali te večeri i to mi je najlepše spavanje, mada ne baš najudobnije.
Autor: Zvonko Prelić
Još jedan dokaz da je malo više u duhovnom nego u materjalnom ta ljudska “prava” istina. Jedno bez drugog ne može. Malo, sa ove tačke gledišta,života, ove religijske i magijske radnje mi nisu dokučive ili, drugim rečima, strane su mi. Ali, da ne budem pogrešno shvaćen, ni da plešem ne umem pa ne plešem što ne znači da i drugi moraju tako, naprotiv i trebaju da rade ono što ih čini srećnim! Upravo su to i činili tada. I , da se razumemo, sva lepota je u mladosti, bezbrižnosti pa čak i u življenju u malim zabludama koje se u kasnijem dobu koriguju! Ja ipak tipujem na bezbrižnost kao glavni uslov radosti i sreće i samim tim u poznijem dobu nas sentiment vraća na to najbezbrižnije doba!Živeo stric ! P S Daj još podsetnika tog zlatnog doba!