Da je životna igra iz detinjstva, svi bi smo lakše i lepše živeli. Po istim pravilima razvijali bi svoj takmičarski duh i zdravo razvijali svoje sposobnosti. Na kraju, ako smo pobednici zaslužno, bili bi lični a i kolektivno zadovoljni jer je bolji, najbolji pobedio.
Sa godinama zapažamo da ista pravila ne važe za sve učesnike. Ali, želimo da učestvujemo i verujemo još, da je učestvovati samo lična satisfakcija i dovoljna.
Kasnije već, kada osetimo bol zbog nepravde i shvatimo da smo učešćem u nefer igri samo legalizovali neki nesportski duh da se „okiti „ medaljom koju je po pravilima igara, koje smo kao deca igrali , trebao da nosi najbolji.
Ja u sebi imam zdrav takmičarski duh. Tako su me učili kada sam bila mala. Sada, jesu li ista pravila i za svu decu, male igrače?
Pitam se, da li život tako brzo menja pravila ili su to iste faze koje sva deca prolaze u igri kao uvertiri za ozbiljnu igru zvanu život?
Da li mi je teže da igram ili navijam?
Da li mi je teže da sam trener, kapiten, igrač ili publika?
Iz najdubljeg dela sebe uvek se borim hrabro, dostojanstveno, smireno i sigurno. Uvek verujem u sebe kada učestvujem u igri i poštujem pritivnika/-ke .
To uvek i podržavam. I svaki takav igrač od mene ima poštovanje, i kakav god ishod bio, po meni je uspeo. Na dresu takvih igrača ja uvek vidim natpis „najbolji“.
A šta kada su okolnosti drugacije… kada „imaš“ a zapravo nemaš pravu konkurenciju a moraš da igras?
Kada veruješ u svoj ili nečiji kvalitet, vrednosti, poštenje i ispravnost a pobedu ponese neko ko se nije igrao kao mali, ili ko nikada nije imao zdrav takmičarski duh ,ili je surova strana života njemu bila trener i „postavljanje klečki“ njemu bila igra?
Kraj prvog dela. Pročitajte i nastavak:
Život kao igra straha i hrabrosti
(Autor: Marija Aranđelović Rombis)
Sve je tačno od A do Š! Srbija u 21.- om veku.