Žive li su vrbe kraj potoka, Gospode
Stara kuća, i nad njom
Razgranat orah.
Onaj bunar i plavet
Neba u njemu – pun blagorodnosti
I svežine jutarnje, u kofi žive vode
Što jutrom ispijasmo s molitvom
I pesmom ptica u lugu.
Znam…
Odavno se odžak u ptičje gnezdo,
Kao kolevka dečja ogradila,
I neka nastavi da traje kroz živa
Stvorenja božija,
Dok ne dođu sinovi i unuci
Da čuvaju od zaborava i paučine
Možda i mene zavičaj prizove
Zbog one šljive ranke
Što osta neubrana, kad u svet
Krenusmo ponosno.
Da se vratim
Hoće li me kuća primiti
I prepoznati
Eh, da i sad bosonoga po čistoj zemlji
Našeg dvorišta trčkaram
Ljuštim ručicama koru ispucalog kreča na zidu
Al stopala mi u dubokom tepihu zaglavila
Nikako da se izujem
Pa da dotrčim zavičaju vesela
Da u praznoj kući
Ostatak sebe unesem…
Lodika – Paraćin
