Krajem jednog leta
pala je trešnja stara
Ali ne od starosti
već je život dala
Na putu je putu stala.
Ta divlja trešnja
sitnih plodova crnih
što su pravili tamne fleke
rasla je u mojoj zemlji
zemlji Nedođiji
pokraj čarobne zelene reke.
Smolu gorku sa njene debele kore
dugo sam jela kao žvaku
I pod njom čekala zore
I sa nje pala
za dlaku.
Stoletna bela krošnja
kao balska haljina stare dame
dobijali smo batine
zbog nje od mame
Jer kad grmi
skrivali smo se pod njom
A ko više voli trešnju
nego munja i grom.
Dok nije stala
putu na put.
Na vrh bi se ispela
i lomila grane
kao grozd pune
A bila sam sitna
i vetar je mogao
da me obori kad dune.
Tako je divlja trešnja
krasila moje detinjstvo rano
Ona reka i ja
Dobro se znamo.
Dok nije stala
putu na put.
Dok godine nisu
počele da lete
i prestala sam biti dete
Nisam se pela na trešnjin vrh
i nisam bila mali zvrk.
Samo bih prošla pored reke
čekale su me druge igre neke
I potkraj stare divlje trešnje
koju sam stavila u drugi plan
i onda je doša i taj dan.
Stigao je u moj gred
glas krajem leta
da trešnje više nema
Srušena
Isčupan iz korena
Više neće da rađa i cveta.
Jer stala je putu na put.
I on je bio tužan i ljut
iako je malog i nestašnog
često šibao trešnjin prut.
I ja sam bila ljuta i tužna
jer trešnja nam je ostala dužna
plodova sočnih i zrelih
da ih berem sa njim
i deci našoj delim.
Jet stala je putu na put.
da poveruju u moju bajku
i kad se kunem u majku
da im dočaram detinjstvo svoje
Divlja trešnja
Zelena reka
I nas dvoje
Moj brat i ja!
