Buka aviona bivala je sve bliža. Obližnja kuća satima je gorela. Bosonoga žena u ritama unezvereno je trčala zapomažući i tražeći pomoć. Zatvorila sam prozor i pristavila džezvu da ugrejem mleko za bebu. Danima je trajalo bombardovanje, oguglala sam na zaglušujuću buku projektila. Deca su zatvarala uši ručicama. Majka se držala za grudi, krišom, dok je poslovala u kuhinji. Brinulo me je njeno zdravlje. Jorgovan je mirisao na paljevinu.
Otac je otvorio stari kožni kofer braon boje i započeo sa pakovanjem dokumenata i dragih sitnica, iznenađujuće smiren. Levo oko mu je poigravalo odajući uznemirenost. Na vrh kofera mesto su pronašle male crno bele fotografije. Na jednoj otac na brodu u vojničkoj unuformi. Okrećem je i čitam „Zadar 1955.god, pozdrav iz JNA“.Odlaže je na dnu kofera. Pruža mi požutelu od vremena, malu i okrnjenu fotografiju. Često sam je posmatrala, sa posebnom emocijom. Na njoj lepa žena crne kose, poput starih glumica, i oko nje četvoro dece. Pokraj njih glava porodice, čovek širokih ramena i dugih brkova. Tatina srećna porodica, 1940. god. pre rata. Pripalio je cigaretu i nastavio sa pakovanjem kao da se spremamo za letovanje i da ćemo se brzo vratiti. Pakovala sam najnužnije stvari, flašice, pelene, igračke. Okretala se oko sebe, poslednji put zavirila u svaki ćošak rodne kuće. Psi su uznemireno lajali iz boksova iza kuće. Dona, Bela, Cito, Azra…ostali su da sačuvaju dvorište i kuću. Plašila ih je buka aviona, brat ih je smirivao. Slutilo se da će po potpisivanju mirovnog sporazuma narod krenuti u seobu. Ruže svih boja opojno su mirisale oko naše stare kuće. Majka ih je zalivala sa puno ljubavi kao da ih već sutra nečije ruke neće krvnički kidati i bacati pod noge. Naredne večeri doživela je prvi infarkt i u takvom stanju napustila kuću. Shvatajući da se nešto strašno dešava, deca su mi se tiskala u krilu, ne ispuštajući omiljene igračke.
Istorija se ponovila. Oca je u dvadesetom veku zadesila druga seoba. U proleće 1941.god zaputila se kolona izbeglica iz Podujeva ka Kuršumliji, tražeći spas. Dečak sa strahom u očima privijao se majčinim skutima, vukući kozu svuda sa sobom. Sada je uplašeno posmatrao svoje unuke kako nakon pedeset osam godina doživljavaju istu sudbinu .„Tata, daj mi nož da se zakoljem“, deda mi je pričao, uz drhtaj brade, da je šestogodišnji dečak, obrijane glave, krupnih kestenjastih očiju, ispod tunela u Merdaru, dok je avijacija kružila i gađala sve pokretno i nepokretno, želeo da prekrati sebi i svojoj mršavoj kozi muke. Četiri godine proveo je sa porodicom u vili „Jugoslavija“ u Kuršumlijskoj banji. Tamo mu se rodio najmlađi brat. Bili su više gladni nego siti. Kozije mleko decu je odgailo.Vratili su se nakon rata.
Bljesak projektila obasjao je prostranstvo dok se ulivamo u malo mesto na tri reke. Skamenjena, bez suza, snage i nade, dočekujem prestanak ratnih dejstava neprijateljskog sveta na našu zemlju. Stvarnu sliku osećaja ni danas ne mogu opisati, pokušavam, ali ne postoje reči kojima mogu preneti onome ko nije doživeo zlo za vremene akcije ,,Milosrdnih anđela,,. Praznina, beznađe, neverica, nesigurnost i ponovo praznina, sve se stopilo u jednu tačku između plućnih krila, koja ne prestaje da tišti ni nakon dve decenije.
Danima nakon potpisivanja mirovnog sporazuma i prestanka bombardovanja slavilo se u mnogim gradovima naše ranjene i namučene zemlje. Mir, čudan neki mir. Kolone izbeglica ulivale su se u maticu koja nije imala dovoljno ruku da prigrli sve izgubljene duše. Neko je pevao, neko plakao, neko je ostao da čuva kućni prag, neko se obogatio na tuđoj muci, neko umirao od nedostajanja, mnogi u logorima i žutoj kući čekali spas, dok su im kidali deo po deo tela i rasturali po stranama onoga sveta koji se na nas surovo obrušio, bogateći se na zdravim srpskim organima.
Mi smo, tako kažu, tada pobedili. Šta bi bilo sa nama da smo kojim slučajem izgubili, nisam se usuđivala ni da pomislim….
Vesna Paunović Đukić
