Dok smo mali, roditelji (ili staratelji) nam biraju obuću. Vremenom, kako odrastamo, sazrevamo i počinjemo sami da biramo i da otkrivamo, stvaramo i pronalazimo svoj stil.
Cipele koje nam ne odgovaraju, ne kupujemo a, i one koje kupimo a počnu da nas žuljaju ne nosimo. Zašto bi sebe povređivali ?
Znači, kupujemo raznorazne modele dok ne pronađemo svoj stil na kome se zadržavamoi one koje nam odgovaraju. I najbitnije u svemu posle jeste negovanje.
Neki ljudi često mešaju shvatanja i značenja reči. Prave neke pogrešne rečnike i za iste pojmove različito značenje. Zato dolazi do lošeg snalaženja u komunikaciji.
Ljubav je moje vođenje tebe nazad ka tebi i tvoje vođenje mene nazad ka meni.
(Bitna reč, glagol – voditi; asocijacija i značenje – aktivnost, dinamika).
Ljubav je kontinuitet, proces; počinje momentom sviđanja, želje …; voljno se razvija, spontano kroz intimnost, bliskost, strašću pothranjuje, poverenjem jača i svakodnevno VOLJNO neguje.
Ljubav je u tom kontekstu i sloboda.
Uz slobodu lančano ide da je ona i: tolerancija, sabranost, strpljivost…
Onda, lančano sledi da je ljubav i kompromis.
Nit koja je: i temelj, i nadogradnja, i otisak ljubavi, jeste želja, i jeste volja.
Ali?
Gde postoji reč ”ali”, tu postoji logički deficit.
Navika je jača od ljubavi. To govori sve, i ne kazuje ništa. Svi ti nužni oblici ponašanja, nesvesni i nevoljni, stečeni, kako mogu oni da pobede voljne?
Da li je ovde reč o principu kao i kod borbe za opstanak i gde pobeđuje jači, sila?
Navika je privremeni smeštaj ljubavi, zatvor za voljne radnje.
Navika je predvidljivost radnji, ustaljenost, rutina, mehanika.
Nit navike jeste automatizam, dosada.
Ja se ne mirim sa tim – da nevoljno pobeđuje voljno.
Iskustvo je moć. Svako od nas ima različita iskustva, vezana i za isti događaj, ili istu osobu.
Iskustvo je trajno, deo je nas i s njim se mi menjamo.
Moć iskustva je jača od posedovanja.
Posedovanje gubi vrednost onda kada dobijemo to sto smo želeli i tu nema sreće (ukoliko nema osveženja). Kada dobijemo to što smo želeli, ukoliko nema novih iskustava, ostaje uslužnost samo i naviknemo se na to; mi imamo sigurnost sve dok je to što posedujemo uslužno.
Ja iznad svega želim ljubav.Sve što ljubav održava u životu priznajem i poštujem i samo i jedino tako prihvatam to.
Moja sreća se ogleda u želji da kupim nove cipele. Probam ih, prošetam u radnji, shvatim da mi odgovaraju, da bi se odlično uklopile uz mene: moje stopalo, figuru, haljinu i priliku, ili prilike gde bih mogla da ih nosim. Ja ih kupujem i srećna sam. Uslužne su mi, korisne i u njima se osećam sigurno. Međutim, moja sreća ne prestaje. Ja ih negujem, kombinujem ih sa raznim haljinama, one me inspirišu za neke nove odevne kombinacije – jednostavno sa njima imam neka nova iskustva. Nisam ih svela na materijalnu, sigurnu sferu i ograničila i sebe i njih. Znači, pronašla sam stil, cipele koje mi odgovaraju i negujem ih.
Šta ste vi odabrali kao izbor?
Da li svaka ljubav prelazi u naviku? Ili je navika tihi ubica ljubavi?
Ljubav nosi u sebi i sa sobom čari, a zahteva: posvećenost, trud, vreme i u svemu tome našu kreativnost, karakter i njihovo snalaženje u datim okolnostima.
Ako pronađemo sigurnost u vezi, a fali nam strast, da li je taj osećaj sigurnosti dovoljan da možemo da kažemo da je to ljubav? Ili je u takvoj situaciji reč o zabludi, kažnjavanju sebe za kukavičku predaju prema partneru, prepuštanju rutini blokiranjem sebe? Da li smo ”mazohisti” koji trpe ”žuljeve” zarad drugih?
Cipele koje kupimo, kupili smo jer sigurno hodamo u njima, ali zašto prestajemo da gajimo strast prema njima, kao našem izboru i već noseći njih, nove, tražimo očima neke druge?
Zašto se grubo odnosimo prema sebi i prema izboru koji smo napravili? Trpiti zarad čega?
Ljubav ne mora da pređe u naviku, rutinski da se odnosimo prema njoj ”mrtvo“. To ljubav nije. Ljubav je živa. Navika je predaja i otpust strasti, tihi ubica ljubavi.
(Autor: Marija Aranđelović Rombis)
