Naviknuti na šaljiv ton u pričama Zvonka Prelića imali ste priliku da uživate u ispripovedanoj istoriji o svadbama iz njegove mladosti, i to baš o njegovoj svadbi. Kako Zvonko kaže, u ono vreme se slavilo dva dana, pa vam danas donosimo priču o tom drugom danu svadbe.
DRUGI DAN
Drugi dan je predviđen za dolazak prijatelja sa mladine strane tzv. prvičari, ali kako je to obavljheno prvog dana drugog dana idu ovi porodični i svadbarski običaji. Od ranog jutra neke obaveze. Ja kao mladoženja sa sviračem, “vojvodom”, a to je zet koji izvodi razne šale i nekoliko mojih vršnjaka i kod svake kuće se hvata kokoška ili petao i nosi se i tako prikupi se 20-30 kokošaka koje se spremaju za drugi dan svadbe. Moja tetka Bina je dala prase i nosili smo ga kroz selo a ono kviči.
Tu kući zetovi izvode svakojake šale, penju se na krov i bacaju crepove tražeći piće, pečenje, da ih dvori snaša, pa umeju da budu i naporni. Tu je moj zet Mića dobro se napio i u društvu sa Milenkom zvanim Staljin, vojna vlast i kao logistička podrška, ne popuštaju.
Uključujemo i crevo sa vodom sa česme da ih ‘ladimo i nekako u neko doba ih stovarismo sa krova.
Tada dohvatiše prednja kola zaprežna, natovariše mi oca i majku i hoće da teraju u Toplicu. Meni dojadili pa se pirgam, snaša me smiruje, a ja kažem terajte i ne vraćajte. Dođe vreme da se ide na venčanje kad snaša nema šta da obuje. Zetovi zapijeni ili ne znaju gde ostavili čizme ili ne daju, uglavnom snaša uze tuđe čizmice i sa njima na venčanje.
Venčasmo se u Mesnoj kancelariji u Maloj Plani, a venča nas moj nekadašnji nastavnik Pera Kajganović – Kajga, koga ja optužih da mi piše presudu na doživotni zatvor. Potvrdiše našu vezu moj kum Žiko Dejanović i ujak Čedo Mitić, i hvala im na garanciji jer evo brak i dalje traje i baš dobro traje. Neka bude još toliko – da nisam preskroman.
Kad dođosmo sa venčanja čekaju nas gosti i nakonjče, najmlađe muško dete koja snaša uzima u ruke i nekoliko puta podiže uvis i nešto mu da da bi se rađala zdrava deca, a nakonjče je bio moj bratanac Jovan sada već kandidat da udaje ćerku – vreme leti, a ne sećam se ko je uhvatio bidemajer koje je bacila snaha preko glave, a sito preko krova.
Pokušala je i svekrvu da unese preko praga, ali svekrva teška kategorija i ne pođe joj za rukom.
Kući se prikupiše gosti za drugi dan, tu je obavezna grejana rakija koju mlada služi, radi prve bračne noći i kako koji svat popije grejanu stavi neku novčanicu u čašu i mlada to pribira i to je njena nagrada za prvu bračnu noć. I drugi dan traje duboko u noć dok gostima ne dosadi i dok se ne umore.
Trećeg dana dođu najbliži, dođe usluga, tu se i mladoženja oslobodi i zapije, pijemo iz tanjira, šerpe, tražimo da pijemo iz mladine cipele, ali ovoga puta nismo, ne da mlada, i tako i treći dan ume da potraje, zavisno od kondicije prisutnih.
Evo, to sam hteo da ispričam kako su bile svadbe a sada u selu nema prilike za tako nešto, što mi je veoma žao ali takav je tempo života, ovo da se ne zaboravi. Nesumnjivo sam nešto i propustio u opisivanju, ali ipak je bolje išta nego ništa – da se zna. Ove sadašnje svadbe da nije okićena kapija ne bi ni znao da se tu neko oženio ili udao.
Autor: Zvonko Prelić
