Moja zemlja

Moju su zemlju oteli,neki ljudi iz mraka,
pretvorili je u logor,za mračne eksperimente;
kroz nju su harale vojske nečastivih barjaka,
od krvave su svile,sebi skrojili lente.

Moju su zemlju po noći,pregazile hijene,
po njoj su najlepše cveće kosili crni kosači;
u njene krvave rane,vraž’je su sejali seme,
za njima duboke nikle,jame u ilovači…

Moju su mrvili zemlju,neki otrovni crvi,
sva je njena lepota,pred svetom postala grozna;
miris njenoga cveća pokrio smrad je krvi,
a njeno prelepo lice,zakrpa monstruozna.

Mojoj su zemlji late,pokidali iz hira,
iz svake iz njih na slamku,ispili nektar života;
povorka crnih jahača,kroz pustoš galopira,
svo nebo nad njom ječi,od njihovog grohota.

Moje se zemlje jauk,čuje samo u ponoć,
kad iz utrobe njene zazveče okovi roba;
hor zaboravljenih duša,što doziva u pomoć,
iz moje bivše zemlje,iz ovog živog groba…

Moja je zemlja bila,nekad sklonište moje,
danas se o njoj ćuti,nikome nije znana;
još samo u mome srcu,sećanja na nju postoje,
još ko god da me pita,kažem da sam s’ Balkana!

Boban Boki Paunović – Požarevac