Čežnja me noću vodi u grad u kom se rodi’
Po toj zemlji i vodi naučih kako se hodi.
Ka istom su nekada davno žurili plemići
Oni koji su prošli kud ne može svako ići.
Ove livade, polja što planinski vazduh šire
Odkad je sveta i veka zemlju i nebo mire.
Na ulazu u naš grad, uz reku sa leve strane
Vetar nam tamjan nosi s oltara svete Ane.
Ovo nebo, šta ima, šta ga od drugih deli?
Pod njime živa duša suncu se veseli!
Najbliže ljubljeni sežu krstovi manastira
Pod njime zvono bije, Srbe u srca dira.
Čude se svi odakle nam blažen izraz lica
Ćutke će istinu reći o nama suzna Toplica.
Tu, u našem gradu, što metak u imenu nosi
Nemanjići su davno zemlju celivali, bosi!
MILICA DURLEVIĆ – Beograd
