Hoće moju zemlju da kroje,
može im se jer Boga se ne boje,
kod njih zakon jačega vlada
i zato uvek pravedan strada.
Hoće voćnjak i plavu šljivu,
da im poklonim najbolju njivu
i da na njoj još budemo sluge,
vide li Bože ovakve tuge?
A narod jadan ćuti i trpi,
odeću staru i dalje krpi
i opet sluša prazne priče,
koje na nas mogu samo da liče.
Neću na drugog da svaljujem krivicu,
ne dam svoju njivu i ravnicu,
ni breg ni ono golo brdo,
ne dam, baš sam se zarekao tvrdo!
Ne dam Dunav, Tisu i Savu
Drinu, Ibar i Južnu Moravu
ne dam Timok, Toplicu i Lab,
pa i nek pomisle da sam gad.
Svoje ne dam a tuđe neću,
ovde ću naći svoju sreću,
živeću tako kako se može,
samo ti pomozi Bože.
Nek’ nemam ništa ja imam Boga,
srpsko biće, al’ treba nam sloga,
kad imam Boga ja imam i leka
i srpsku dušu od pamtiveka.
Na silu s nama ništa ne može,
hteli il’ ne hteli s tim da se slože,
za lepu reč život se daje,
e zato Srbin pati i traje!
(Autor: Ljubiša Đolović)
Bravo.