Sanjao sam te.
Sinoć, ponovo. Tvoj miris širio se našom sobom, zaposedao posteljinu na kojoj smo uvek vodili ljubav… i zidovi su odjekivali tvojim uzdasima.
Mirisao sam na tebe, posle mnogo jutara.
Ne skidajući onaj moj debilni osmeh s lica, sećajući se na trenutke kada si mi posle naših svađica, ukazivala po ko zna koji put na to da sam kompletan kreten. “Čak se i smeješ k’o kreten” a onda bih se na tu tvoju konstataciju tako i nasmejao. I onda bi sve opet bilo bajno…
Sinoć sam, posle toliko vremena, ponovo, sanjao tebe.
Kako ti nemirna kosa skakuće tamo vamo dok užurbano trčiš ka železničkoj stanici, želeći da me sačekaš, kad izađem iz voza, a onda da mi sa prekorom prebaciš: “Pa, dokle da te čekam?”
Sinoć sam, posle toliko vremena, ponovo, prošao vozom pored te stanice, ovoga puta ne silazeći na njoj. Bacio sam samo mali pogled prema restoranu nedaleko od nje nadajući se da ću odatle u mračnom sutonu videte lelujave pramenove tvoje kose.
Sinoć sam te sanjao, ponovo, posle toliko vremena, valjda podstaknut svim tim detaljima koji su mi bili nebitni onda kad si mi prepričavala namrštenih obrva kako me pola sata čekaš na stanici, a napolju već uveliko zima, znao sam da izmišljaš kako bi prikrila svoju osobinu kašnjenja koju je imala svaka žena, želela si da je prikriješ baš zato što nisi htela da budeš kao svaka.
Sinoć sam te, ponovo, valjda zato što nisi kao svaka žena, dok čekaš da dođem vozom u naš grad, valjda zato što sam zaboravio da se smejem kao kreten i zato što više ne znam ni kako mirišeš, ni kako ti se vijori kosa. Valjda sam te sanjao zbog toga, a možda je sve to jednostavno zato, što više ti, nisi moja.
E, moja Višnja… Ko li cveta pored tebe ove jeseni?
