Ne znamo, uvek, šta o sebi da kažemo,
Postoji juče i danas, sutra je bez kraja
I, teško da znamo tamo da se zapazimo
A, pesmom svikli, sazdani od beskraja…
Pa, dalje, nezajažljivi svojom obesti,
Ne znamo kako bi drugi da nas pokažu,
Pojašnjavaće, bez nađe otsutne svesti,
Ostaćemo, pomognuti, da nam odmažu…
Otvorena smo Knjiga, sa bezbroj strana
Koja, tek da se koriči, a sećanja blede,
Možda, ono što kažu, ne bude obmana
Ali, da l sve može do nas da ih dovede?
Ono što iza i, ispred, teško se spoji,
Nećemo da se čujemo kad tišini prti,
Bili smo nečiji a, odlaskom, svoji,
Trajanje smo sveli na trenutak smrti!
Ostaće prazan prostor, da se provlači,
Oni što nas doriču nisu sasvim jasni,
Ne znaju kako se Vaseljena nama oblači
I da, i kad beskonačni, zauvek glasni…
Postoji punoća koja se nikad ne prazni
Jer, prostor i vreme nikad se dorekli,
Našim tragom, oni, što pesmom zarazni,
Sa nama rastu, znaju da nismo poklekli!
Autor: Radivoje Pantić
Kuršumlija
