Kako to obično biva u Kuršumliji, sedim uz jutarnju kafu u jednom od centralnih kafea. Prilazi čovek, pogleda sve za stolom, i kaže: “Izgleda, moraću da dovedem novinare iz Beograda”!
Muk za stolom. Značajni pogledi kolega. Neki znaju, neki ne znaju ko nam je prišao.
Rekoh da skratim priču, čisto zbog “mira za stolom”, jer se, ovi, “moji iz sedme sile narogušiše”…
Rekoh: “Znaš šta, ovi iz lokalne vlasti nam zabranili da pišemo o tebi”. Ti si poslednji disident u gradu. Kao Leh Valensa nekada u Poljskoj. Tako stoje stvari, pa ti vidi šta ti je činiti…”
Pogleda me značajno, pa reče: “Jel tako?
Klimnu glavom (a meni se učini, možda sada i grešim u ovom tekstu – ali srce mu beše puno!)”:
“Eee, moj brale, dobih i satisfakciju od ovija, jes bre, lokalnih novinara, ali – taj sam”!
“Poslednji neprijatelj sistema koji hoda ovim ulicama”!
“Malo li je”? – “odgonetnuh njegov duh”, dok se kao prekornim pogledom udalji i produži centralnom gradskom ulicom”…
“Nekada su ovom kaldrmom hodali disidenti poput svetski poznatog književnika Ivana Ivanovića, a sada, eto, JA, poslednji neprijatelj sistema”!
Ispratih ga pogledom, a kao da mu čitam misli koje vetar odnese negde ka Samokovu…
I tako, kako to u čaršiji biva, zaboraviće se ova anegdota, ali ostaće trag neki na asfaltu da je taj, sada bezimeni, “neprijatelj sistema ostade poslednji”…
U gradu, u kome se, nažalost, vozovi okreću…
(Autor: Miloš Ivanović, urednik Top Novosti)
