Svako domaćinstvo koje drži do sebe, posadi jednu parcelu sa šljivama. U stara vremena to je bila “moravka”, šljiva koja nije bila mnogo zahtevna, pooreš, posadiš i za dve do tri godine bereš i kosiš, iako ima i ona narodna ” ko šljivak kosi – taj rakiju prosi”.
Imale su još neke sorte “požegača” u ovim krajevima poznata kao “madžarka” jer tako su je zvali. Za nuždu zlih godina se brala i pekla “džanarika”. Ta šljiva je davala vrlo malo alkohola i dešavalo se da se sve popije što se ispeče.
Istinita je priča od pre nekoliko godina, založio “veselu mašinu” moj prika Zeno iz Dabinovca kod Kuršumlije, jaka i masovna družina i on posla sina Maksima u selo za rakiju. Pita ga neki dan taj čovek, kako peče a kupuje rakiju a moj priko : “Ne dostiza”! I ostade ta reč u korišćenju širom Srbije.
Sada je drugo vreme, ima novih vrsta šljiva, u prvom redu “Stenlej”, pogodan i za rakiju i prehrambene potrebe i čačanske sorte – rodna, rana, lepotica – pa biraj.
Prve dve, tri godine posle sadnje obrađuje se kultiviranjem, špartanjem, zasejavanjem pasulja ili kukuruza, kako je kome ćef, a kasnije se kosi, šparta, prska hemijskim sredstvima, kako je kome drago.
Obično se šljive sade red od reda 5petmetra a četiri ili pet drvo od drveta.
Moravka je u narodu poznata kao najkvalitetnija za rakiju, ali gubi trku sa novim sortama a prema njoj se ne odnosimo sa pažnjom kao za druge vrste šljiva, inače bi bilo mnogo bolje isplativosti.
(Autor: Zvonko Prelić)
Pročitajte i priču: Oj rakijo, mučenice ljuta!
