Relativno toplo, majsko veče, idealni ambijent amfiteatra Visoke poljoprivredne škole , uigrani tim Varoškog pozorišta ,,Histrion” i sve se poklopilo za još jedan fantastičan pozorišni događaj u Prokuplju. To bi u jednoj rečenici bila suština onoga što se pred brojnim očevicima dogodilo 17. maja u 19.30 na jednoj sasvim novoj, pomalo neočekivanoj, lokaciji za ovakvu vrstu delatnosti.
Mi smo, od nedavnog festivala,već očekivali da nas ,,Histrion” opet nečim prijatno iznenadi i to spada u domen onog divnog iščekivanja, ne da li će se nešto desiti, već samo kada. Neizvesnost je prekinuta interesantnom i provokativnom predstavom ,,Večeras slušate” po tekstu Dušana Ristića i u režiji Jugoslava Jovanovića.Reč je o komediji visokog intenziteta, brzog ritma (poput ,,Bube u uhu” na primer) u kojoj prolazimo kroz sve faze pripreme i realizacije radio drame ,,Rat svetova” čije je originalno, premijerno izvođenje 1938. godine, izazvalo potpuni haos u Americi. Glumci su, poput ovih naših, toliko bili ubedljivi da je veliki deo stanovništva poverovao da su vanzemaljci napali Zemlju da je nastao potpuni kolaps saobraćaja i medicinskih intervencija. Naša verzija još je i uverljivija jer koincidira sa napadom Nemačke na Jugoslaviju i bombardovanjem Beograda 6. aprila 1941. godine.
Najpre, da pohvalimo sjajnu scenografiju prilagođenu prostoru izvođenja predstave koji možda jeste idealan za publiku, ali je jako tesan za izvođače. Nešto slično se dešava u realnoj predstavi: asistent i režiser pokušavaju od ,,štapa i kanapa”, papira i lima, da improvizuju specijalne efekte potrebne za realizaciju radio drame. Povrh toga, glavni protagonista i spiritus movens ove glumačke družine, Dragoslav Ilić u tumačenju Zorana Cvetkovića, mora da uklopi i različite karaktere, temperamente, sujete i neraščićene račune svojih kolega. Uloga asistenta Sime donela nam je još jednu glumačku bravuru Nebojše Milenkovića Jumbe koji duhovitim replikama stalno podgreva smeh na licima gledalaca, a teatralnošću kao Sančo Pansa dopunjava komleksan lik svoga šefa Dragoslava.
Ništa manje i drugačije nismo očekivali ni od nastupa njegovog nerazdvojnog kolege: i Miroljub Mirović je u ulozi Sretena Donića uspešno dočarao anglofila i zavodnika koji je zarobljen u virtuelnoj ulozi svog života – Šekspirovog Magbeta kojeg umeće gde god mu se ukaže prostor. On je u komlikovanom, emotivno-profesionalnom klinču sa gospođom Angelinom Trifković, koju je sjajno odigrala Dijana Radisavljević.
Glamurozni bračni par Božića odglumili su Jugoslav Jovanović i Tamara Mladenović. Ako sa, do sada navedenom postavom ansambla imamo višedecenijsko pozitivno iskustvo, onda treba, možda malo izdvojiti nove pojave na našoj sceni oličene u Tamari i pre svega u mladom, super talentovanom Đorđu Stošiću koji je tumačio lik Tome Mišića. Harizmom i raskošnim stilom, ne samo ove već i ulogama u Gimnazijskom studiju, Đorđe je stao rame uz rame sa čuvenim imenima iznedrenim u Prokuplju nekoliko poslednjih godina, a koja odavno krase plakate prestoničkih pozorišta: Dejana Dedića, Danila Petrovića, Predraga Kotura itd. Tamara se i prošlom ulogom odlično uklopila donoseći novu energiju, prirodni šarm i spontanost, tako da je sada samo potvrdila da ono od letos nije bila prolazna avantura.
Što se Đorđa tiče, odlično mu ide i pantomima i mimika lica, scenski pokreti kao da je na daskama i rođen i samo dočekao svojih pet minuta. Iz minuta u minut se ne zna ko proizvodi slikovitije i smešnije scene: da li ljubomorni muž Nenad Božić, ili groteskni potrčko Sima, ili sujetno povređena Angelina koju, mačo zavodnički, osvaja Sreten Donić. Tu brzorafalnu razmenu skečeva prati i dublja podela klasične srpske provinijencije, kada se na istom prostoru nađu novopečeni komunista Toma i buržujski skorojević, odnosno kraljev oficir.
Pisac teksta je, inače, odlično u uvodu same predstave podcrtao njihove likove, tako da nam nije teško da se kasnije udubimo i emotivno vežemo za neki od njih. Zaista su svi glumci zaslužili sve pohvale, suptilnim nivoima komičarske improvizacije uspeli su , svaki pojedinačno, da privuku pažnju i zablistaju. Jednom rečju, retke su predstave u kojima ne možete naći slabu tačku, neki prigovor ili zamerku. A ovde nam je sat i po vremena bukvalno proletelo u veselom raspoloženju i pozitivnoj atmosferi.
Svaka čast „Histrionu“ na još jednom trijumfu u minimalističkim uslovima za rad. Možda ne kažu uzalud da se u siromašnim sredinama snevaju najlepši snovi i odigrava najburniji život, gde ljudi ni iz čega stvaraju nešto lepo i ma koliko ih okruženje guralo dole uspevaju da se izbore za svoje mesto pod Suncem. Koliko su uslovi lošiji toliko je njihova vrednost veća, a uspeh frapantniji.
(Autor: Daniel Jovanović)
