Neobična reč NAFAKA , pratila me je celo nezaboravno detinjstvo. Moja draga baka ponavljala je čudnovatu reč u svakoj prilici. Meni je bila potpuno mistična i nejasna. Mislila sam da to mora da predstavalja neku uzrečicu, vrstu hrane ili možda molitvu, ali niko je nije izgovarao samo ona, ta blaga starica, očiju plavih kao najvedrije nebo nad Metohijskom dolinom.
Sada, nakon jednog milenijuma moga života, osećam da sam baš toliko stara, potpuno razumem šta tačno znači reč ,,nafaka,,. Nafaka je nešto čudno, neobjašnjivo, i jeste i nije sreća. Nešto od Boga, a i nije od Boga, možda je od ljudi, kada se sve to splete sa sudbinom. To je čudo ovoga života, što ga svaki novi dana rađa, pa umire, pa se ponovo rodi.
Nafaka je nova šansa, ona koja mora doći kad tad, ona poslednja. Nakon nje sve bude bolje. Bitno je ne gubiti nadu, jer svaki izlazak sunca, prilika je za tu novu nafaku. To je svetlost, ona kada se izgubi i zadnja mrvica nade, ta ista nafaka stupa na scenu, u svoj svojoj čudesnosti i nemogućnosti. I nakon nje koja se teatralno pojavi, sve postaje ružičasto, progleda se, s vane i postaje sve na svetu savršeno moguće, ostvarljivo, jer je ta nafaka napokon ispunila naše očekivanje.
Tako da ne brinite, što je vaše doći će, čekajte, biće tu kada vam je suđeno, tj. kada ta vaša NAFAKA misli da je pravo vreme da vam se pomogne i da ne klonete, ona će doći, možda baš sutra.
Ona nije ista kao sudbina, sudbina je surova, a nafaka je puna nade i uvek se dočeka, uvek. Tako da je moja baba imala pravo jer, novi dan je nova nafaka. Samo treba znati čekati to svoje, ako je tvoje doći će, šta god, ako nije, nije to vaša nafaka, čekajte svoju, sa svakim novim danom.
Krenula je, stići će, samo verujte…
(Autor: Vesna Paunović Đukić)
