Rijaliti kao sudbinsko srećno đubrište 2

Da li je rijaliti program: medijska slika, audio- vizuelni prikaz, propratni „utisak dana“ svakodnevnice o degradaciji vrednosti, kojom nas podsećaju koliko „napredujemo“ u tome svakodnevno.

ili

Nas navikavaju na nenormalno kao na normalno, kao što rade i pojedinim  reklamama na „proizvode“ savremenog drustva?

A sada, osvrt na „posledice“ ovog, i  ostalih rijaliti „surova“ .

Posledice su:

• Agresivni sadržaji:
• verbalni (oni „bezopasni“ koji se mogu istolerisati u kontekstu „kulturološkog obeležja“ u smislu: duhovitog, šaljivog jezičkog konteksta; i oni opasni, koji se nikako ne mogu „pravdati „i „opravdati“ kao deo kulture, već su jasno deo nekulture);
• fizički (od „manje opasnih“ do „teško opasnih“):
• Kada: muž nasrće na ženu, trudnica šoljom gađa „kolegu“, kada se šamaraju, kada se: čupaju, šutiraju, grebu…)
• -pljuvanje je posebna kategorija!
• nervni slomovi;
• onesvešćavanja od stresa;
• …….

Svo ovo ponašanje jeste realno, i jeste realna slika pojava koje su: postojale, postoje i koje ce postojati u društvu, i činjenica je da koliko god se „pazili i čuvali „od kamera,  učesnici gube kontrolu i svest sa“realnošću“ (mada to jeste realnost, jer je činjenica i jer je realnost da se desilo npr. da je u takvom jednom programu začeta beba, koja je i koja će  svakako, da bude realna).

Ti agresivni i nasilni sadržaji za posledicu imaju „praktičnu primenu“ u realnom životu, ovom životu van rijaliti „šouova“.

Da… imaju… i to,  ni manje ni vise nego kod maloletne populacije; kod omladine koja tek stasava , a koja je važila u doba Tita  za primer i, koji je govorio: “sretna je zemlja koja ima takvu omladinu (misleci naravno na vaspitanu, pristojnu, obrazovanu, radnu).“

Tako po ugledu na „zabavno – humorističke“ sadržaje, tj agresivne sadržaje iz rijalitija, učenici pojedinih škola se „igraju“. Biju svoju drugaricu i snimaju tu „ igru“ kojom se kasnije „hvale“; koju ostala deca i omladina, i svi gledaju; koja je „amaterski „ primer rijaliti „šoua“; zamislite se nad obrazloženjem njihovim – igra ?!

Da. To je realnost. Usvojili su agresivan način i agresivnost kao model funkcionisanja, u „igri“.

Govorimo o deci, omladini…a šta je sa starijom populacijom?! U njihovom kontekstu odraslih šta je to… možda normalan kodeks ponašanja?!

A šta je onda sa Zakonima. Treba li ih država menjati, jer, ovde nema sklada… nešto ovde ne štima?!

To jeste društveni problem koji sve vise maha  hvata.

Ovo nije zabavno. Ovo se mora nazvati pravim imenom – društveni problem. Pored direktnih aktera u rijalitijima „pelcera“,  imamo i indirektno- direktne aktere i tako jednu celu multimedijalnu mrežu direktno- indirektno – direktnih aktera!

Pitanje koje bih postavila – da li je vredno „graditi kuću„ zanemarivši pri tome vaspitanje i obrazovanje dece,  ako je nemamo kome ostaviti?

I… da ne bude da ne kažnjavaju bas sve nasilnike… kažnjavaju ih, čak i „diskvalifikacijama“; ali ih dobro „sačekaju„, kao što su u Americi i Al Kaponea,  ne za krupne zločine već za neplaćanje poreza.

Sumo sumare–Srbijo, probudi se, ne zanemaruj decu dok „gradis kuću“, ako  želiš decu imati!

Kraj.

Prvi deo ove kolumne, možete pročitatati OVDE

(Autor: Marija Aranđelović Rombis)