Sklapam oči. Mir, beskrajni mir. Osluškujem prirodu. Trudim se da osetim njenu harmoniju. Čujem galebove kako veselo razgovaraju i lete slobodno bistrim plavim svodom. Čujem tihi povetarac koji šeta obalom i javlja da će sunce ubrzo zaći. Čujem šum talasa koji hitaju ka obali.
Osećam divan miris, miris mora. I čujem jedan glas, nežan i miran, ali tako čvrst i stabilan koji upotpunjuje ovu harmoniju i daje joj neku posebnu draž čineći je lepšom.
Otvaram oči. Ispred mene se nalazi beskrajno plavetnilo i sunce koje se sprema da zađe i nastavi svoj put na drugoj strani zemljine kugle. A pored mene stoji on. Gleda me iskreno, očima boje kestena. Mi često razgovaramo očima, a ono što pogledi ne mogu najjasnije da izraze dopune osmesi.
Sunce zalazi. Kao da ga posmatramo istim očima. Moja ruka se nalazi u njegovoj dok se pred nama igraju zraci koji slikaju najraznovrsnije nijanse sunca prelivajući se jedna u drugu dok ih naši pogledi pomno prate. Na nebeskom platnu sunce pušta poslednji film za večeras, a naše zenice upijaju svaki njegov detalj. Šalje nam i poslednji zrak koji nas obavija jos jednim toplim zagrljajem pre nego što nestane iza horizonta. Opijeni mirisom mora stojimo jedno pored drugog dok nam se oči jos uvek privikavaju na normalnu svetlost. Zatim širimo ruke i krećemo da zagrlimo talase koji nam dolaze u susret.
U dodiru sa morskom penom čujem zvuk budilnika i otvaram oči. Ležim u krevetu i gledam kroz prozor u meni dobro poznato sunce dok još uvek osećam miris mora i čujem šum talasa.
Tamara Miladinović
Književna omladina Prokuplja
