Sunce tuđeg neba

Gde god otišli uvek ćemo biti pojedinci, ali uvek i stranci, uvek teže prihvaćeniji, uvek se moramo dokazati duplo više od ostalih, uvek moramo dati vise najdragocenijeg ljudskog resursa – vreme, često moramo spustiti glavu, pevati tuđu himnu, skrivati svoju zastavu… zarad čega?

Shvatio sam da je nekad sigurnost doma, maternjeg jezika, lagodnijeg zivota, sporog proticanja vremena, mira, tesnih varoških ulica, osmeha lokalnih prodavačica, miris  asfalta nakon kiše, jutarnje sunce, domaća prepržena kafa, lokalne afere i intrige, livade, sela, čist vazduh, ne toliko tmurna lica, puno slobodnog vremena da iskoristimo a ne protraćimo… laganiji zivot – zapravo život ; za većinu nas, ovde ili tamo samo se bojimo da priznamo.

U kontaktu sa većinom sam dobijao iste odgovore i mučen pitnjima gde je bolje, mučen traženjem sebe u drugim zemljama zapravo sam pronašao i shvatio šta neću a shvatio da ću sebe naći među svoje.

Davno sam prihvatio ideju da nivo našeg bića određuje kvalitet našeg života. Gde god pošli sa sobom moramo sebe da ponesemo. Gde god otišli, problemi će nam suštinski biti isti. Tako da, koliko sam glup ovde bio, bio bih glup i na drugom mestu. 🙂

Raduje me kada vidim naše ljude uspešne u svetu i ponosne Srbe… ali takođe volim i one koji odu i vrate se jer je sve u oku posmatrača i doživljavanju života.

Da se razumemo, podržavam kretanja i migracije stanovništva i naroda bezgranično, poštujem i razumem one koji žele da odu ali…. ne bežite, odite da biste se možda jednom vratili. Ako se vratite, ili pak i ne odete, radite na sebi, neprestano učite i učinite svoj mali krug lepšim.

Budite nečije Sunce!

Nadam se da će ovaj tekst pomoći nekom, jer nije sve tako crno, ako mi odemo ko će ostati….ako mi napustimo ko će naseliti…

Sunce nije isto!

Kraj. Prvi deo priče pod naslovom “Život u tuđini sa tri kofera”, možete pročitati OVDE

(Autor: Paša)