Kažu, ko se bavi s pisuvanje može u noć da se saplete o razni ćuteci. Ja sam se saplela o dobre ljude.
Kad si novinar (pa i novinar najkraćeg staža u Prokuplju), znaš svoje mesto. Dođeš na događaj, uzmeš izjavu, ćušneš se pod stepenice u Narodnom muzeju i pratiš događaj. Pitam Vladu Cara zašto se književno veče zove Srbovanje. Zbog tebe, kaže mi. Uzimam izjavu od Saše Milovanovića, on od mene uzima obećanje da ću sve što kaže da „turim u novine“. I eto neprilike. Moj brzi jezik i pamet plavuše lako pokosiše novinarsku etiku.
Dakle, kad si novinar (pa i novinar najkraćeg staža u Prokuplju), znaš svoje mesto. Dođeš na događaj, uzmeš izjavu, ćušneš se pod stepenice u Narodnom muzeju i pratiš događaj. Ne dešava se da te prozovu pred ljude i da postaneš događaj.
Ne dešava se da ti pišu i čitaju poeziju, da ti drže male a velike govore, ne dešava se da te daruju svojom ljubavlju, poštovanjem, dušom. (To kod nas Srba uglavnom bude kad nas više nema da vidimo i čujemo).
Ali eto ti iznenađenja! Sve po srpski, što bi rekao Milivoje Krstić.
Mi se sve po srpski uglavnom ispraćamo u vojsku, na fakultete, iz roditeljske kuće u muževljevu. Ispraćamo se u penziju i na onu stranu.
Jedna Srbijanka je doživela da je sve po srpski isprate na porodiljsko bolovanje. (Pod uslovom da u međuvremenu dođe na premijeru „Majstora i Margarite“, da isprati FEDES i da se ne porodi dok ne prođe Festival kratkog filma). Sve po srpski, srbovanje!
Ja sam Srbijanka i ja sam pesnikinja. Šesnaest godina se družim sa ljudima iz kulture našeg grada. Ne znam na koliko sam književnih večeri učestvovala, ne znam koliko sam književnih večeri organizovala, ne znam o koliko sam književnih večeri izveštavala.
Ali znam da je ovo književno veče bilo posebno. Ne zato što su se moji prijatelji okupili da me iznenade, već zato što je Saša u pravu: „To je veoma izraženo, osobito kod srbovanja: na neka mesta srbovanja i neke ljude što srbuju, ponosni smo, a na neka i neke nismo.“
A kad se ponosiš i kažeš to nekome u lice, u brk, u dušu, i ne tražiš ništa zauzvrat, to je stvarno sve po srpski – da ne poveruješ.
Milivoje kaže:
„Nije srpski Bog zna kako
mi smo ljudi mimo reda
uglavnom je naopako
čemer, tuga, jad i beda.“
Ali nije srpski samo mrakom!
Kažu, ko se bavi s pisuvanje može u noć da se saplete o razni ćuteci. Ja sam se saplela o dobre ljude. A dok je dobrih ljudi, biće i kvalitetnog srbovanja.
Autorka: Srbijanka Stanković
Fotografije: Vlada Car
